Nije bilo moguće primiti nekoga za koga bismo mi rekli da ne zadovoljava bezbednosne kriterijume. A ne bi zadovoljili te kriterijume oni ljudi za koje bi se utvrdilo da se nalaze u našim evidencijama. I ne samo oni, već i neko od njihove bliže ili dalje rodbine. Naravno, tu bi se našle one osobe čija je rodbina bila u kontaktu sa stranim službama, neprijateljskom emigracijom, oni koji su bili u četnicima ili u kvislinškim formacijama.
Takođe, negativnu proveru imali su i oni ljudi i njihova bliža rodbina koji su bili u kriminalnim vodama. Objektivno rečeno, često se događalo da se bezbednosni kriterijumi podudare sa ideološkim. Mogu samo da zamislim kako su se osećali oni kandidati koji su ispunjavali sve uslove konkursa, posebno oni mlađi ljudi, a nisu bili primljeni na radna mesta na koja su konkurisali. U prvo vreme ništa im nije bilo sumnjivo, ali bi se vremenom pročulo da im je na put stala SDB.
A onda, po našem starom dobrom običaju, počinju intervencije sa raznih nivoa vlasti da bismo mogli malo da ublažimo kriterijume, da su se vremena promenila i da ideologija ipak ne treba da bude u pravom planu. Međutim, sve to nije uticalo da Služba ima odlučujuću reč da li će se ili ne neko zaposliti u objektima koje mi štitimo svojim merama. No, bez obzira na sve, kako je vreme prolazilo, menjali su se i kriterijumi bezbednosne podobnosti i mi ćemo se sve ređe oglašavati negativnim stavom.
Veliki broj štićenih radnih organizacija imao je i svoja predstavništva u inostranstvu, kao JAT, Geneks, pa se i tamo moglo ići tek kad mi izvršimo operativnu procenu i damo saglasnost sa našeg aspekta. I Savezno Izvršno veće štitilo je objekte od posebnog značaja, važne savezne institucije, kao što je TANJUG. Nijedan njihov novinar nije mogao otići u bilo koje predstavništvo u svetu, a da tadašnja Savezna UDBA ne da saglasnost. Po pravilu, svaki novinar bi postajao saradnik Savezne službe. Može biti da je bivši dopisnik TANJUG-a, tada mladi novinar Vuk Drašković, bio iznimka. Gledajući ono vreme i one potrebe moram naglasiti da je ta vrsta saradnika bila više od patriote. Naime, smatralo se normalnim da bilo ko na sličnim poslovima, od novinara i svih onih koji rade u stranim predstavništvima, pomažu svoju zemlju budući da su na izvoru informacija važnih za odbranu zemlje.
Kontraobaveštajna zaštita Jedinica Teritorijalne odbrane, koje su se nalazile u radnim organizacijama je obuhvatala manji broj ljudi. JTO su bile uglavnom jačine jednog voda, a to znači tridesetak ljudi, ne više. Jedina iznimka na teritoriji grada Beograda bila je jedinica u fabrici alatnih mašina Ivo Lola Ribar u Železniku, koja je imala dve lake protivavionske baterije.
Ne znam tačan broj JTO u Beogradu, jer sam kao operativac radio na teritorijama opština Savski venac, Čukarica i Rakovica. Primera radi, takvih jedinica je bilo u BIGZ-u, 21. maju, IMR-u, Brodotehnici, Zelengori na Umci i drugim radnim organizacijama. Shodno važećem konceptu odbrane, radnici su se u miru pripremali za rat i odbranu svojih fabrika od stranog agresora u sadejstvu sa regularnim jedinicama JNA i rezervistima. Radnici u JTO imali su ratne rasporede u svojim radnim organizacijama, a ostali radnici imali su regularan raspored u jedinicama JNA.
Rukovodioci odbrambenih priprema bili su direktori radnih organizacija. Same pripreme u operativnom smislu radili su profesionalni referenti za ONO i DSZ. Kao što su se radile provere za ljude na objektima od posebnog značaja, tako su rađene provere za direktore, referente za ONO i DSZ i za pripadnike JTO. Na osnovu takvih provera pravila se bezbednosna procena i vršila kontraobaveštajna zaštita na isti način kao i kontraobaveštajna zaštita vitalnih objekata. Ova situacija omogućavala nam je da legalno, bez ikakvog skrivanja i legendiranja dolazaka obavljamo veliki broj informativnih razgovora, stvaramo saradničku mrežu u cilju zaštita jedinica. Do tog vremena Služba je delovala isključivo iz svoje centrale, iz Ulice Kneza Miloša.
Budući da pripadnici JTO nisu radili i živeli pod staklenim zvonom, naša interesovanja su bila vrlo široka i proširena na ceo kolektiv. Formalno gledano, na to nismo imali pravo. Inače, već prve provere pokazale su da se na čelu nekih radnih organizacija nalaze ljudi koji nisu zadovoljavali naše kriterijume. Bilo je ljudi iz razvlašćene buržoazije, pa poneko i sumnjiv po nekoj stranoj službi, ali je najviše bilo IB-ovaca koji su revidirali svoje stavove, ko na Golom otoku, ko posle odslužene kazne. IB-ovaca je bilo i među referentima za narodnu odbranu. Bilo je i u jedinici i van nje dosta ljudi koji su bili u rodbinskim vezama sa različitim vrstama neprijatelja. Prema klasnom neprijatelju imali smo dosta dugo krut stav. Vremenom će i on oslabiti. Prema IB-ovcima, posebno prema onima koji su revidirali svoj stav, imali smo najmekši odnos. Povremeno smo i takve direktore i referente za ONO i DSZ stavljali pod mere Službe, ustanovljavali da u verbalnom smislu „stara ljubav zaborava nema“. Međutim, svi ti ljudi bili su jedinstveni u jednom, u odbrani zemlje. Nije im bilo važno od koga će je braniti.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
