Pohvale za generalnog konzula

Englezi koji ga pominju puni su hvale za njegovu društvenost i gostoprimstvo. Putnik V. V. Smit, koji ga je upoznao u Zemunu, hvali ga kao gostoprimljivog i kultivisanog čoveka. Arčibald Pejton, koji je tokom svog boravka u Beogradu 1843. godine često bio s njime, imao je vrlo lepo mišljenje o njemu. Njemu su naročito ostali u sećanju prijemi na kojima je bio s Fonblankom i njegova „neiscrpna duhovitost“ i dobroćudnost. On je bio svestan da su u Engleskoj Fonblankovim postupcima u svojstvu konzula stavljane ozbiljne zamerke, ali njega su, pisao je on, „oštro kritikovali oni koji pretpostavljaju da su taktike partija na Istoku kao u Engleskoj, sve pošteno i otvoreno; ali gospoda koja sede lagodno kod kuće tamo neka dožive nekoliko surovih i burnih oluja koje zadese ljude koji govore i pišu neu11111111111godne istine za one koji su spremni da pribegnu svakom sredstvu da bi ostvarili neki politički cilj, i pevaće drugu pesmu.“ Teško je reći da li ovu kriptičnu rečenicu treba shvatiti kao pohvalu ili opravdanje. Džon Berik Harvud, jedan od engleskih putnika u našim krajevima, upoznao je Fonblanka u Beogradu 1850. godine i bio je toliko oduševljen njime da mu je posvetio svoj putopis. Harvud ga opisuje kao čoveka gostoprimljivog, izvanredno ljubaznog i krajnje uglađenog ophođenja, koji dokazuje da se za engleskog džentlemena može jamčiti da će ostati savršen u svakom okruženju. O Fonblanku pohvalno govori i putnik i diplomata Džems Henri Skin, koji je boravio neko vreme u Srbiji 1850-1851. godine. „Naš generalni konzul u Beogradu, g. Fonblank, mnogo je doprineo da mi vreme tokom boravka u tom gradu brzo prođe. Prijatni i zanimljivi razgovori s njime, ne samo o lokalnim prilikama nego i o bilo kakvoj temi koja bi iskrsla, bili su nepresušni izvor kojim sam se u velikoj meri koristio. On me je i upoznao s mnogim osobama, čije mi je društvo bilo i zabavno i poučno“. Među njima, međutim, Skin ne pominje nijednog domaćeg žitelja, nego uglavnom druge konzule.

Uprkos tim pohvalama sunarodnika, svedočanstva koja se odnose na Fonblankovu zvaničnu delatnost ne postaju povoljnija ni u kasnijim godinama njegovog boravka u Beogradu. Ima indikacija i iz pedesetih godina stoleća da su i britanska ambasada u Carigradu i centralne vlasti u Londonu bile nezadovoljne nekim njegovim postupcima. Godine 1859, na samom kraju njegovog službovanja u Srbiji, tadašnji britanski ministar spoljnih poslova lord Malmsberi je primetio: „Taj čovek je najgori idiot za kojega sam ikada čuo. Od Nojevih vremena takvog magarca nije bilo.“

Ni srpski političari nisu imali mnogo bolje mišljenje o njemu. Jevrem Grujić ga je opisao kao vrlo nepodesnog čoveka, a Fonblankov stav prema Srbiji smatrao je nedobronamernim. Garašanin je proricao da će na kraju i on proći kao Hodžis, a povodom sukoba između njega i srpske vlade 1850. godine pisao je: „G. Fonblank je lud čovek, to mi odavno znamo, no pri tom treba znati da i ostali diplomati engleski mrze na Slovene, a naročito na Srbe… Treba nam se činiti da nam je žao što se ovo desilo, a u sebi nam je slobodno misliti da nam je žao što je g. Fonblank lud i što je kod nas engleski konzul.“ Ništa povoljnije mišljenje o njemu nije imao ni Ljudevit Gaj, koji ga je upoznao prilikom svog boravka u Beogradu u proleće 1846, i koji govori o njegovim „beskarakternim intrigama“, sablažnjivom ličnom životu i „karakteru koji je za preziranje“.

Nije stoga čudno što je Fonblank, uprkos tome što je na položaju britanskog generalnog konzula u Beogradu ostao veoma dugo – oko dvadeset godina – ostavio srazmerno malo traga u političkom životu Srbije i ostao prilično marginalna figura. Njegova redovna diplomatska delatnost i njegove analize političkih i drugih prilika, kako su prikazane u izveštajima koje je slao svojim pretpostavljenima podrobno su proučene i prikazane kod nas. Na osnovu tih proučavanja može se zaključiti da su njegove procene bile neretko pogrešne, obaveštenja nepouzdana, a predlozi ponekad sasvim nerealistični. I on sam je izgleda bio svestan svog položaja i u svojim izveštajima je priznavao da ima malo uticaja na razvoj stvari u Srbiji.

Kraj

Od sutra novi feljton: Vidimo se u čitulji – 20 godina posle

Knjiga „Vidimo se u čitulji – 20 godina posle“ autora Vojislava Tufegdžića predstavlja hirurški preciznu analizu naizgled neobjašnjivog fenomena da svi vidimo kriminalce oko nas, a da istovremeno njih niko ne hapsi. Čitalac ima priliku da učestvuje u skoro savršenom krimiću. U ovoj knjizi ima svega, oružja, droge, kriminalaca, političara. Pominje se i dosta informacija koje do sada nisu bile poznate javnosti, kazao je Petrović i naglasio deo knjige u kojem se opisuje kako je Željko Ražnatović Arkan stekao bogatstvo. Uz dozvolu autora objavljujemo najzanimljivije delove knjige koja se po ceni od 449 dinara može naći u svim bolje snabdevenim knjižarama