Povremeno organizovanje štrajkova

U to vreme fabrika je imala više od 2000 radnika. Moj kolega je, par dana pre toga, podneo prekršajnu prijavu protiv jednog radnika. Dugo godina se ta njegova prekršajna prijava uzimala kao primer kako se jedinica brani od neprijateljskog delovanja. Naime, posle doručka u menzi, u samom fabričkom krugu grupa radnika ćaskala je o različitim temama, vezanim za položaj radnika, pa i o platama. Ništa posebno za radnike tih godina. Kada se poteglo pitanje plata, jedan od radnika je rekao sledeće:

„Šta se mene tiče kako se zove koji sistem, da li je kapitalizam, socijalizam ili komunizam. Meni je svejedno da li radim za Hitlera ili za Tita. Važno je da redovno primam platu i da se moj rad ceni.“

Neki radnici su ćutali, drugi pokušavali da ga ubede da je na krivom putu i da je samoupravljanje ono pravo. Uglavnom, niko ga nije podržao. Sve bi se završilo na tome da među njima nije bio naš saradnik koji ga je otkucao našem operativcu. A pošto je među prisutnim radnicima bilo i pripadnika TO događaj je odmah poprimio novu dimenziju. Da bi se pripadnici jedinice zaštitili od antisamoupravne delatnosti, operativac je podneo prekršajnu prijavu. Ne znam kako je završen slučaj na sudu, ali znam da od tada, barem beogradski centar, nikada više nije podneo prijavu ni protiv jednog radnika.

Moram napomenuti da se u to vreme u Beogradu povremeno organizuju štrajkovi radnika u nekoliko kolektiva. Radnici ukazuju da njihova prava, i to ona samoupravna, ugrožavaju upravo oni ljudi koji treba da se brinu o razvoju samoupravljanja. Štrajkovi su tada retko dobijali prostor u medijima, zbog toga što se sve događalo na relaciji rukovodstvo u fabrikama i rukovodstvo u partijskim komitetima. I oni su tada ukazivali na zloupotrebu u samoupravljanju i stvaranju crvene buržoazije.

Još jedan događaj takođe vezan za zaštitu JTO ostao mi je i danas u sećanju. Nazove me saradnik koji je radio na zaštiti jedinice TO u fabrici čarapa Partizanka. Kao bez duše saopštava mi da se u njegovom kolektivu povampiruju aveti prošlosti. I krsti se. Uznemiren, gledajući okolo da li neko može da nas čuje, dramatično kaže:

„Druže Mijatoviću, juče je na oglasnoj tabli u našem preduzeću objavljena lista onih radnika koji su dobili stanove iz Fonda solidarnosti. I zamislite katastrofe, na listi je Elvira Knežević.“

Upitno gleda u mene, čeka odgovor skoro u stavu mirno. Ja nemam pojma ko je ta Elvira. Partizanku nisam ja operativno držao, već moj kolega Miladin Jovičić, koji se tog momenta nalazio na nekom od naših specijalističkih kurseva. Ja ga zamenjivao, pa je zato meni Elvira Knežević bila potpuna nepoznanica. Kad sam rekao saradniku da ne znam ko je ona, on nije mogao da veruje i teško je prihvatio činjenicu da ja samo zamenjujem kolegu.

„Ona je za vreme rata bila ljubavnica Maksa Luburića, onog ustaškog zločinca, komandanta logora u Jasenovcu“, govori mi saradnik sa puno gorčine svoju informaciju, prosto sumnjajući da ja o njoj ništa ne znam.

Sad se ja uozbiljio. Istina ne znam ko je Elvira, ali znam ko je Luburić. Vadim iz džepa blokčić i olovku, uzimam osnovne podatke o gospođi i o celom slučaju u onoj meri u kojoj saradnik može da mi pomogne. On sada sija od zadovoljstva, izgleda kao da se ceo život spremao za ovu situaciju. I zna kada se zaposlila, koja je sve radna mesta zamenila, sa kime je u dobrim odnosima, a bogami poznaje i njen odnos prema samoupravljanju. I gde stanuje i u koju crkvu ide. Malo je reći da brzim hodom idem prema svojoj kancelariji. Skoro trčim od Vukovog spomenika prema Mostaru. Sad ja mislim da raspolažem kapitalnim informacijama. Već osećam kako me tapkaju rukovodioci po ramenu. Proveravam kroz naše evidencije da li ona ima dosije. Koleginica iz kartoteke mi potvrđuje da dosije o Elviri postoji, a meni srce hoće da iskoči. Donosi mi dosije, a on, na moje iznenađenje, dostiže jedva debljinu malog prsta. A i meni ona poletnost polako posustaje. Unutra jedva četiri-pet informacija nastalih na različitim mestima i u različitim dobima na prostorima one velike Jugoslavije.

Osnovne stvari se vide. Bila je zaposlena pre početka II Svetskog rata u Glavnoj pošti u Sarajevu. Negde u to vreme je ušla u ljubavnu vezu sa Luburićem. Vezu su održavali i tokom rata, ali se iz predmeta nije moglo saznati kada su vezu prekinuli. Po završetku rata njoj je bilo suđeno i osuđena je na smrtnu kaznu. Ne zbog toga što je bila u vezi sa Luburićem, već zato što je za vreme rata bila saradnik ustaške obaveštajne službe i zato što su njenu denuncijaciju ustašama mnogi ljudi platili glavom. Po žalbi njenih advokata ona je nakon toga dobila neku dugogodišnju kaznu robije. Iz predmeta se dalje videlo da je posle otprilike 15-ak godina od kraja rata došla u Beograd i da se zaposlila u Partizanki.

Kraj

Od ponedeljka novi feljton: Dr Latinka Perović „Dominantna i neželjena elita“ – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX – XXI vek)

Da li je Srbija imala izbora ili je njena sudbina bila zacrtana na stranicama njene istorije? Šta njena prošlost govori o njenoj sadašnjosti? Šta su joj doneli njeni dominantni a šta alternativni tokovi? Nova knjiga Latinke Perović „Dominantna i neželjena elita – beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX – XXI vek)“ traži odgovore na ova pitanja. Knjigu čine zapisi o 13 ličnosti: od Dobrice Ćosića, koji predstavlja dominantnu elitu, preko Marka Nikezića, Koče Popovića, Milovana Đilasa, Ivana Đurića, Slobodana Inića, Ivana Stambolića, Olge Popović Obradović, Sime Ćirkovića, Novaka Pribićevića, Zorana Đinđića, Bogdana Bogdanovića i Radomira Konstantinovića, koji pripadaju drugoj, neželjenoj, eliti. Reč je o ljudima različitih generacija koje spaja ideja o Srbiji kao uređenoj demokratskoj državi.