Priča o spasiocu Austrije

Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (15)

Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.

Ali usvojimo privremeno ovu tvrdnju, da bismo se bolje pozabavili hipotezom o Francu Ferdinandu kao mogućem spasiocu Austrije. Analiza njegovog karaktera može pomoći da se skicira odgovor. Svedočanstva koja su ostavili Broš i Bardolf, dvojica njegovih najbližih saradnika poslednjih godina, ovde su posebno dragocena.

I jedan i drugi slikaju portret ličnosti složenije nego što to izgleda. Iako ne podnosi da mu protivreče, Franc Ferdinand je sazdan sav od protivrečnosti. On pokazuje nesalomljivu volju za koju zaista i daje dokaz kada, iako u bolnim okolnostima, uspeva da iznudi pristanak od Franca Jozefa za svoje venčanje sa Sofijom Hotek. Uporan u svojim izvesnostima, ako ne i opsesijama, on ne toleriše suprotstavljanje. Svi koji ga ometaju u njegovim namerama mogu očekivati da će ih stići njegova osveta. Wegove erupcije besa, njegova verbalna preterivanja izražavaju u isto vreme nasilnost koju nosi u sebi i njegovu nesposobnost da ovu nasilnost savlada.

Pa ipak, ova najvidljivija strana njegove ličnosti ne treba da sakrije jednu drugu, koja teži da je ispravi ili barem da ograniči njene posledice. „Nadvojvodi se pripisuje velika energija i to s punim pravom, ali, nažalost, ona se ispoljava pre na eksplozivan način nego što daje podstreka“, otkriva Broš. Bardolf ne kaže ništa drugo: „Njegova energija, kao i mnoge druge crte njegovog karaktera, ispoljavala se više u odbijanju nego u istrajnosti.“ Iz toga proizlazi teškoća da se usredsredi na jedan program delovanja kao i rizik da uzmakne pred posledicama nekih značajnih odluka: „Nije neopravdan motiv za zabrinutost“, nastavlja Broš, „to što se nadvojvoda, pošto se dočepa nekog pitanja sa najvećom mogućom energijom, u odlučujućem trenutku uplaši od krajnjih posledica i ne istraje.“

Da li u tome treba videti crtu, uobičajenu kod Habzburga, kao što se čini da misli Broš? Možda je podjednako legitimno tumačiti ga kao znak nedostatka unutrašnjeg samopouzdanja, koje bi bilo ključ za razumevanje ličnosti Franca Ferdinanda. Ova preterivanja i ova nasilnost bile bi određeni oblik kompenzacije za sumnje u samog sebe.

Ove sumnje kod njega pothranjuju izuzetnu razdražljivost u odnosu na one, kako u visokoj administraciji tako i u vojsci, čije nadležnosti prevazilaze njegove i koji imaju smelosti da se pred njim ne savijaju. Ništa mu nije nepodnošljivije nego da mu neko drži lekciju ili da mu, naprosto, pruža otpor. Imajući to u vidu, on može samo da dolazi u sukobe sa snažnim ličnostima, svesnim sopstvene vrednosti i koje se ne plaše da brane svoju tačku gledišta čak i ako je ona različita od njegove. Tako se, barem delimično, objašnjava narušavanje njegovih odnosa sa Erentalom i Konradom.

Da li to znači da nije bilo moguće steći stvarni uticaj na Franca Ferdinanda? Brošov primer dokazuje suprotno. Slikajući time ujedno i sopstveni portret, on smatra da je sticanje poverenja Franca Ferdinanda zahtevalo dugo strpljenje. Posebno je bilo važno da prestolonaslednik ne sumnjiči svog sagovornika, da pokušava da ga svojim stavovima usmeri: „Ako čovek ume“, objašnjava on, „da neprimetno izrazi šta iskreno misli i to u formi tako prikladnoj da time otkloni protivljenje, onda se gotovo sve može postići. Za to je nesumnjivo potrebno strpljenje, talenat, a i izbor pravog trenutka; ali sve to je i iscrpljujuće“

Kada se ova prepreka savlada, moglo se uticati na Franca Ferdinanda, tim pre što za razliku od Franca Jozefa on nije bio čovek predmeta. U toku godine on provodi samo nekoliko nedelja u Beču. Ako se izuzmu njegovi boravci u Belvederu, godinu provodi u različitim rezidencijama, kada nije na letovanju. Pored toga, ulaže se u porodični život, posvećuje se svojim kolekcionarskim aktivnostima, obuzet je svojom strašću prema lovu. U celini, nedostaje mu vreme za dubinsko proučavanje predmeta. Stoga, njegova mišljenja proističu manje iz zrelih razmišljanja, a češće iz nagona u koje povrh svega ulazi i dobar deo predrasuda. To znači da je prostor i dalje otvoren onome ko bi, strogo poštujući privid, umeo da ga vodi, da mu predstavi analizu nekog problema i da mu predloži rešenja. Broš je neosporno imao ovaj talenat. Ali on je i jedini koji ga je imao u toj meri da je uspeo steći ovu poziciju.

Nastavlja se