Prihvatljivost javnog i opšteg

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (21)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

U slučaju javnih službi, videli smo kako se ta koherentnost krnji. Došlo je, naime, do neke vrste preoblikovanja semantičkog polja onda kada je ubačen u igru izraz „opšte službe“, jer se on pokazao kao dobar vektor za širenje neoliberalnih shvatanja; u uhu korisnika, „opšte službe“ i „javne službe“ zvuče skoro isto. I u tom pogledu, sve se svodi na njihovu prihvatljivost, pa se lako može zamisliti kompromisno rešenje da, u zamenu za očuvanje termina „služba“ i priznavanje minimuma usluga koje zajednica nudi svakom pojedincu, nestanu zauvek kategorija „javni“ i s njom povezan pojam kolektiva na koji se taj pridev odnosi.

Bilo da su posredi reči koje uvode neki pojam, pružaju otpor ili šire zabludu, kruženje smisla sastavni je deo života institucija. „Šta je uopšte institucija ako ne skup ustanovljenih postupaka ili ideja koje pojedinci imaju pred sobom i koji su im manje-više nametnuti?“ napisao je Marsel Mos. Nadahnut ovom opaskom, filozof Vensan Dekomb beleži da institucije nipošto nisu samo organizacije, nego su „načini mišljenja koliko i postupanja“. U njima se ravan idejnog i ravan materijalnog usko prepliću. Dodajmo da značenjsko „pomeranje“ pojmova, do kojeg danas dolazi sa globalizacijom, zaslužuje posebnu analizu.

Dijalektika političke i kulturne sfere, u našem današnjem transnacionalnom svetu, zahteva nov analitički pristup; u njemu bi antropologija dobila istaknuto mesto, ali tako da pri tom ostanu aktuelni i valjani svi dosadašnji doprinosi političke nauke i sociologije društvenih organizacija. Procesi moći, koji prožimaju institucije unutar sve složenijih društvenih i kulturnih organizacija, postaće razumljiviji zahvaljujući metodi kadroj da opiše ukrštanje odnosa snaga i odnosa smisla, u univerzumu duboko zahvaćenom promenama. U tome je izazov kakav društvenim naukama upućuje savremeni svet u času svoga razvoja: prihvatanje tog izazova ne znači da osporavamo tradiciju, koja je doprinela našem boljem poznavanju najudaljenijih društava, već da širimo polje istraživanja u borbi sa problemima savremenika.

Zbog svega prethodno rečenog, preko je potrebno razviti etnografiju usredsređenu na istraživanje novih mesta transnacionalne moći i kontramoći; uz to, treba odrediti uticaj promene reda veličine na rad ustanova i na njihovu proizvodnju. Taj pravac istraživanja bio bi deo šireg promišljanja složenog problema kakav predstavlja izmeštanje političke sfere na nove instance.

Naime, proučavanje ustanova i aktera stvorilo je tek nepotpunu sliku o dubinskim pomeranjima kakva se već petnaestak godina odvijaju. Na ograničenja tog pristupa ukazuje pokrenuta rasprava, prvenstveno okrenuta pitanju da li globalizacija ugrožava ili ne državne suverenitete. U tim razmatranjima učesnici se isključivo pozivaju na odnose snaga, čime rizikuju da izgube iz vida suštinu a to su stvarne promene kakve je donela ta odsad nezaobilazna dinamika, zahvativši i građane i one koje njima upravljaju. Otuda nije umesno zatvoriti razmišljanje u uske okvire isključivo jednog pitanja: poređenja moći države i moći čiji su nosilac postale međunarodne strukture.

Kraj