Na kraju iskaza o tim pregovorima Tanić iznosi jednu od najvećih besmislica i laži da je SDB u logističkom smislu vodila računa o bezbednosti učesnika, što je uključivalo i obezbeđenje kosovskih Albanaca. Između ostalog rekao je da je SDB radila analizu potencijalnih problema koji bi mogli da se pojave i ugroze pregovore ili neke njihove učesnike. Malo je reći da sam i sam ostao zatečen da je Služba, a i ja sa njom, učestvovala u tako nečemu. Naravno da nije. Pa valjda bih se toga setio? Posebno što mi je Tanić u svom iskazu dao vodeću ulogu u nepostojećim događajima koje je detaljno opisao.
Nakon ovog dela iskaza pravi se prva pauza toga dana. Istražitelji prezadovoljni, to i ne kriju. Pršte komplimenti Toniju, to jest Taniću. Bazbi likuje.
Svi se zadovoljno smeškaju, tapšu se po ramenima, a istražiteljka Milenov već sebe vidi na vrhu piramide haškog Tužilaštva. Tog trenutka Tanić je najteža figura Tužilaštva koja već otplaćuje prve stotine hiljada evra koje su u njega uložene. Ne samo da se verovalo u njegovo svedočenje, već se smatralo da je on upravo taj čovek koji će dovesti nove insajdere u Hag. I bogami proći će mnogo godina dok se njegovo svedočenje ne dovede u pitanje u sudnicama Haškog tribunala.
Haško Tužilaštvo dvojnog agenta Tanića prihvata bezrezervno, ne postavljajući pitanje ko je ustvari taj čovek. Ni činjenica što ga Englezi bez ženiranja predstavljaju kao svog važnog agenta iz Beograda ne utiče na istražitelje da pokažu bar minimum opreznosti. A i kako bi kada praktično te dve institucije, engleska obaveštajna služba i Tužilaštvo, predstavljaju jedan organizam. Da su se prema Taniću ljudi iz Tužilaštva pokazali kao svojevremeno Danica Drašković, Tanić nikada ne bi dobio svojstvo svedoka.
Bilo je to devedesetih godina kada je Ratomir Tanić, nezadovoljan svojim statusom, rešio da ode iz Građanskog saveza. Dođe tako jednog dana operativac kod mene, koji ga je držao na vezi, i kaže:
„Gospodine načelniče, Rabin rešio da napusti Građanski savez. Nije zadovoljan svojim tretmanom, a kaže i da ta stranka nema neku perspektivu. Može da ode u bilo koju stranku, pa i u Srpski pokret obnove kod Vuka. Ali, on odlučio da ode tamo gde Služba kaže, gde ima bitne bezbednosne interese. On lično misli da bi obostrano bilo korisno da ode u SPO.“
Iznenadio sam se kada mi je operativac došao sa ovakvim predlogom, pogotovu što mi je sve ličilo na pijačnu trgovinu s jedne strane. S druge strane, nije uobičajeno da nama saradnici određuju prioritete u radu. Na kraju krajeva, mi sa njim radimo prema stranim obaveštajnim službama i već ga niz godina usmeravamo u tom pravcu. Što se tiče Vuka Draškovića to danas nije nepoznato. Služba ga je svojevremeno radila kao lice iz kategorije unutrašnjeg neprijatelja. U višepartijskom sistemu Vuk je rađen kao lice iz kategorije unutrašnjeg ekstremizma i terorizma. Za političko delovanje Vuka Draškovića, pored ostalog, vezane su aktivnosti ekstremnog ponašanja koja su imala za posledice i smrt pojedinih građana kao i smrt dvojice policajaca dok su vršili službenu dužnost.
Politika Slobodana Miloševića prema SPO u tim vremenima odvijala se po sistemu toplo-hladno, korisno-nekorisno na raznim nivoima vlasti. Taj odnos poprilično je otupljivao interesovanje Službe za samog Draškovića. Moram reći i to da su tada bile ozvučene sve prostorije SPO u Beogradu, a i njegova kuća bila je prepuna prislušnih sredstava. Takođe smo prisluškivali i veliki broj Draškovićevih fiksnih telefona, pa se zbog svega toga postavilo pitanje ima li svrhe da Tanić bude naš saradnik unutar SPO.
Pokušao sam od operativca da dobijem objašnjenje za ovu Tanićevu kombinatoriku, ali ni on nije imao jasne odgovore. Nevoljno sam prihvatio Tanićev predlog i rekao operativcu da otvori četvore oči i da mi se sve to ne sviđa.
I inače, u profesionalnom smislu, nisam imao problema sa bračnim parom Drašković. Sećam se, davnih osamdesetih godina, kada sam bio u Beogradskom centru rukovodilac odseka za delatnost protiv ekstremne emigracije. Pritvorimo mi tada američke državljane, arhitektu Gradimira Hadžića i inženjera Veroljuba Radivojevića, obojicu iz Kalifornije. Priča bi inače imala klasičan karakter i završnicu da nesrećni Radivojević sa sobom nije nosio pismo od Blagoja Miće Radenkovića, tadašnjeg predsednika Srpske narodne odbrane za SAD. Inače, Mića Radenković je zajedno sa braćom Kajević bio osnivač srpske terorističke organizacije SOPO. U tom pismu Mića moli Vuka i Danu Drašković da prihvate tajno učlanjenje u njegovu organizaciju. Možete zamisliti kako je to izgledalo u ono vreme. 'Ajde da se tražilo da Vuk za potrebe emigracije napiše nešto anonimno, pod pseudonimom, što je bio čest slučaj. Ali, da se nekome ponudi da bude tajni član neke emigrantske organizacije bilo je više nego spektakularno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
