"Majko, ovaj život je tako ljigav"

Najiskrenije pobude vodile su Gišku da se stavi na čelo Srpske garde. Često je ponavljao, kao lajtmotiv koji ga onespokojava, da mu zbog prošlosti zabranjuju da se bori za srpsku budućnost. Govorio je: „Znam, oni će mene da ubiju, ali ću koliko-toliko pomoći tom narodu.“ U rat je pošao svestan da će mu najveća opasnost dolaziti s leđa. Na sahrani Branislava Matića Belog, 45 dana pre svoje pogibije, doslovce je rekao: „Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju.“ Bio je svestan da će gardu razmeštati po najtežim položajima, onim koja su svi izbegavali, iako njegovi borci nisu mogli da postanu profesionalni vojnici posle nekoliko meseci obuke. Bio je siguran da će garda biti žrtvovana i duboko razočaran.

„Zvao me je više puta da mu se pridružim, ali, meni, kao Bugarinu, taj rat je od početka bio sumnjiv. Rekao sam mu da ću doći kad mi 'pozadinci', ovi što su ostali da pripremaju sahrane, pokažu kako se ratuje. Na to mi je odgovorio: 'Ko ide zbog Srbije, neka dođe, ako će zbog mene, ne mora.' Bio nam je to poslednji razgovor“, svedočio je Petkov.

Sumnja da će ga smaknuti baš na bojnom polju potvrđena je 15. septembra 1991. godine. Do danas nisu rasvetljene sve okolnosti njegove pogibije. S obzirom na to da obdukcija nije obavljena, istinu čuva nekoliko gardista koji su se zatekli pored njega. Pretpostavlja se da je Gišku metak pogodio ispod leve miške i prošao kroz srce. Po priči njegovih saboraca, nekoliko tenkova je usred borbe otkazalo poslušnost. Jedno oklopno vozilo JNA je čak počelo da se povlači. Petkov je razgovarao s borcima koji su se zatekli pored Giške u času kada je pogođen. Ironično je primetio „da su im priče neobično istovetne“, ali da ništa ne može da tvrdi bez dokaza:

„Obdukcija nije izvršena, iako sam to zahtevao. Znam i da je beogradska policija uporno tražila obdukciju, ali je neko nagovorio majku Milenu da je ne odobri.“

„Vajni prijatelji koji su s njim ratovali nisu mi dali da se 'otvori'. Tada sam bila ošamućena, nisam mogla da mislim svojom glavom, pa sam ih poslušala. Uveravali su me da nipošto ne skrnavimo telo junaka, da ne pristanem na obdukciju. Mogu da kažu šta hoće, ali tvrdim da oni to nisu dali“, s kajanjem je pričala Giškina majka.

U pamćenje joj se urezala sinovljeva opaska kada je spoznao političke i ratne okolnosti: „Majko, ovaj život je tako ljigav.“

Uverena je da joj je država ubila sina. Tvrdnju podupire sledećom pričom: „U subotu, 14. septembra, u posetu mi je došao Đorđev prijatelj, odavde, iz voždovačkog kruga. Ne znam zašto je to uradio, ali mi je odmah rekao: 'Majko, otišli su da ga ubiju, više ga nećeš videti.' Možda će on jednog dana reći kako je to znao. Sutradan, 15. septembra Đorđe je poginuo.“

Nikada nije imenovala posetioca koji joj je dan pre pogibije saopštio da će joj ubiti sina.

Posle Giškine pogibije Srpska garda ostala je tek simbolično sećanje na spremnost mladića, mnogih s krivičnim dosijeima, da pomognu sunarodnicima preko Drine. Njihovog učešća i učinka u toj borbi, pogibija i ranjavanja, motivisanih i državnom i opozicionom propagandom, svi su se odrekli.

Ljuti politički protivnici su se u međuvremenu izmirili. Zaboravljene su teške međusobne optužbe, još veća obećanja i zaklinjanja na večno pamćenje heroja. Novoustanovljene vlasti su svoje „najzaslužnije članove“ nagradile stanovima, dobro plaćenim zaposlenjima i atraktivnim lokacijama za pokretanje privatnih poslova.

Nastavlja se