Referendumska atmosfera u Beogradu

On iznosi veoma ambiciozan program, koji uključuje nova radna mesta u prvih 100 dana, izgradnju metroa, strane investicije… dakle, sve ono što je Beogradu i Beograđanima nedostajalo. Fokus njegovih javnih nastupa usmerava se gotovo isključivo na Dragana Đilasa kao protivkandidata, sa ciljem stvaranja referendumske atmosfere u Beogradu. Vučić je besomučno ponavljao tezu o Đilasovoj korupciji, napadajući ga zbog cene izgradnje mosta na Adi, obećavajući da će odgovorni da budu privedeni pravdi. U kasnijoj fazi kampanje, kada je shvatio da je mantra borbe protiv korupcije i kancelarije za brze odgovore naišla na tvrd orah, oličen u čvrstoj stranačkoj organizaciji i medijskom balansu koji je u to vreme moćni Đilas stvorio, Vučić pribegava receptu koji je u Srbiji često formula za uspeh: „Zalepi popularnog čoveka za nepopularnog i poljuljaćeš njegov kredibilitet“. Tako se, par nedelja pred izbore, pojavio plakat: „Glas za Đilasa – glas za Dinkića“.

Naravno da Vučić ni u jednom trenutku u svojim komunikacijama nije napustio tri već opisana osnovna principa, ali je dodao još dva bitna elementa:

4. Oročavanje obećanja – kroz „ja“ rečenice Vučić počinje da emituje lične poruke i lična obećanja građanima, uz oročavanje ispunjenja tih obećanja. Ovo daje efekat jer stvara dodatni kredibilitet, naravno – ako već nije poljuljan lažnim obećanjima. Opet, Vučić je dovoljno dugo bio van vlasti da je, za razliku od drugih kandidata, imao komociju da obećava.

5. Uspostavljanje principa odgovornosti – Vučić postaje taj koji govori da će korumpirani biti hapšeni, privedeni pravdi, da će se obračunati sa tajkunima…

Napomena: u Srbiji je vrlo, vrlo važno ko drži mač, ko „hapsi“ i koga se plaše. Prosečan srpski birač, naime, ima dva snažna motiva za izlazak na izbore: podršku vlasti i strah. Svestan da nijedno od tih oruđa nije u njegovim rukama, Vučić im je ponudio nematerijalnu kompenzaciju – pravdu kao motiv i argument.

Za to vreme, pod Vučićevim budnim okom odvijale su se kampanje za predsedničke i parlamentarne izbore. Kampanja Srpske napredne stranke u velikoj meri je podsećala na prvu kampanju Baraka Obame u SAD, čak i kada se pogledaju ključna reč („Promene“ spram Obamine „Change“) i naziv liste („Budućnost u koju verujemo“ spram Obaminog „Change We Believe In“). Čak su i mnogi vizuelni elementi bili gotovo prekopirani. Jedini problem je što Toma Nikolić nije Obama, niti je šarolika koalicija okupljena oko naprednjaka imala kapacitet, kadrove i elokvenciju američkih demokrata. Sve to delovalo je kao jedan bućkuriš, u kojem se niko, osim donekle Vučića, ne snalazi baš najbolje. Uzgred, moram da priznam da su mi kampanje predsedničkih kandidata, pre svega Tadića i Nikolića, izgledale prilično odvratno: jedan mazi krave u ponedeljak, drugi mazi krave u utorak. Onda i lideri manjih stranaka krenu da maze krave. Osim Dačića, on je uvek imao svoju agendu.

Ipak, čak ni Vučić kao kandidat za gradonačelnika koji nudi pravdu, borbu protiv korupcije, metro, efikasnu upravu, nova radna mesta, investitore i pritom uživa podršku bivšeg gradonačelnika NJujorka Rudolfa Đulijanija, nije bio dovoljan magnet za pobedu. Očigledno u tom trenutku nije bilo dovoljno materijala za izgradnju njegovog imidža kao kredibilnog lidera. Taj maestralni poduhvat izgradnje Aleksandra Vučića kao vođe nastaje tek njegovim stupanjem na vlast. Srpska napredna stranka glatko je izgubila izbore u Beogradu, i to sa gotovo 10 procenata razlike (DS 35,15 odsto, SNS 25,66 odsto)! S druge strane, na republičkim izborima Srpska napredna stranka ostvarila je rezultat od 24 procenta, što joj je omogućilo da bude relativni pobednik (Demokratska stranka ostvarila je rezultat od 22,3 odsto).

Nastavlja se