Sećanje na Aleksandra Kneževića

 Cvjetinović je dan posle Kneletovog ubistva otputovao za Nemačku, poručivši da ne pripada ljudima koji se bave odmazdom i likvidacijom: „Govorim ovo zbog istine, ne zbog straha za porodicu i brojne prijatelje.“ Kako god tumačili Kneletovo ubistvo, činjenice kazuju da je usmrćen samo 12 sati nakon što je oteo džip.

Nikada nije osuđivan, mada su protiv njega podnošene krivične prijave. Rame uz rame sa Giškom i Belim učestvovao je na demonstracijama opozicije 9. marta 1991. Zbog toga je jedno od objašnjenja pozadine ubistva, prema tvrdnjama pre svega njegovog oca, bilo – političko smaknuće. Većina je takav zaključak odbacivala kao besmislicu. Iako je negirao da je njegovo sin kriminalac, Dušan Knežević ga je više puta upozoravao na opasnost. Knele mu je odgovarao: „Bolje da živim jedan dan kao čovek, nego ceo život kao bednik. Ovo je moj život.“

Voždovčani su u svakoj prilici ponosno isticali da se svuda pojavljuju zajedno, da među njima nema „vojnika“ i „oficira“. Zoran Dimitrov Žuća je i o tome govorio brzo i odsečno:

„Kod nas u društvu svako ima novac, ima za pristojan život, za izlazak i provod. Mi smo jednostavno drugovi, bez obzira na to da li je nekom 15, a drugom 30 godina. Niko ne može drugom da kaže 'idi i završi ono'. Kad je frka, ide se zajedno. Kod nas je već deset godina isto društvo, niko se nije posvađao, nego nam stalno prilaze novi. Po nekim društvima kao imaju hijerarhiju, a vođe su im toliko hrabre da ne smeju ništa da urade, već traže klince koji hoće da se dokažu.“

Nisu govorili čime se bave, ali su naglašavali da to nisu ni droga ni reketiranje. Kao dokaz nudili su računicu: „Na benzin nedeljno svako od nas potroši koliko prosečan kafić donese za mesec dana. I šta bih onda od njih mogao da uzmem? Izračunajte – svaki dan benzin, odlasci u kafiće, na ručak i večeru u restoran… Niko od nas dnevno ne potroši manje od 200 maraka. Mi smo najbolji potrošači u gradu.“ Na više puta ponovljeno pitanje odakle im toliko novca, odgovarali su smehom.

Pojam „pravi kriminalac“ definisali su ovako: da imaš „nešto iza sebe“, neki „dobro urađen posao“ u inostranstvu, dobru pljačku, neko upucavanje, da nisi cinkaroš, da si karakter… Iako je imao tek 19 godina, Bojan Banović je srastao s družinom. Nije previše učestvovao u razgovorima. Žuća je uveravao da Bojan sa osmehom ulazi u opasne okršaje. U razgovoru je priznao da je ranio Kristijana Golubovića, opisujući događaj kao epizodu: „Sukob je nastao najviše zbog mojih drugova, a onda i zbog njegovog ophođenja, jer voli da ponižava momke u svojoj okolini. Nismo se dirali, dolazio je na mesta gde smo se i mi okupljali. Tako je bilo dok se nismo posvađali, a onda smo se jednog jutra sreli na Karaburmi i bilo je neminovno to što se desilo.“ U leto 1994. Bojan je i sam ranjen. Pred ulazom u zgradu u kojoj je stanovao čekali su ga u zasedi i zapucali iz „kalašnjikova“. Metak ga je pogodio u ruku, imao je komplikovanu operaciju i tokom leta nosio fiksator za bolje zarašćivanje kosti. „Proći će, idemo dalje.“ „Možda malo surovo zvuči, ali kad vodiš ovakav život, uvek možeš da očekuješ metak. Međutim, kad odem iz Beograda, ovakvog kakav jeste, makar na samo pet dana, hoću da umrem od dosade“, nadovezao se jedan od Voždovčana.

Nastavlja se