Spin-doktor među vođama

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Dakle, smatramo da imamo sjajan smisao za humor, za razliku od državljana nekih drugih zemalja koje bismo mogli spomenuti. Još od kada je Šekspir na usne Jaga i Kasia stavio šovinističku pijanu pesmu, bilo nam je drago što možemo da popijemo više od Holanđana, tamo nekih Danaca, i tako dalje. Britanci umeju da budu donekle sumnjivi prema ljudima koji su neumereno mršavi (sada smo druga najdeblja nacija na svetu); i, naravno, smatramo Britaniju prirodnom otadžbinom ekscentrika, čudaka i individualaca.

Čerčil je pod veliki polucilindar svoje ličnosti stavio sve ove četiri osobine. Interesantno pitanje, kada razmotrimo njegovu ulogu u 1940. godini, jeste koliko duboko je uspeo da prihvati taj identitet. Da li se sve to jednostavno desilo nesvesno i spontano? Ili je on zaista bio najbriljantniji kreator sopstvenog imidža i spin-doktor među tadašnjim vođama?

Mnogi zastupaju stav da je Čerčilova sjajna javna ličnost bila delimično proizvod mitomanije – sa njegove, ali i strane drugih. Jedna od stvari u koju danas verujemo o Čerčilu jeste da je bio poput DŽona Bula, jer je često izražavao nepoštovanje i upotrebljavao lukavost – surovu lukavost.

Postoje brojne anegdote koje ilustruju njegovu sposobnost blefiranja, njegovo smešno i zajedljivo ponašanje. One ga neizostavno prate. Međutim, mnoge od njih sasvim izvesno nisu tačne – ili bar nisu tačne kada je Vinston Čerčil u pitanju.

Uzmimo na primer onu priču o situaciji kada se našao pored neporočnog metodističkog biskupa – na jednom prijemu, navodno u Kanadi – da bi došla lepa, mlada konobarica i obojici im ponudila čašicu šerija sa poslužavnika. Čerčil je uzeo jednu čašicu. Međutim, biskup je rekao: „Mlada damo, radije bih počinio neverstvo nego popio omamljujuće piće“.

U tom trenutku, Čerčil je dao znak devojci da se vrati rekavši joj: „Vrati se, devojko, nisam znao da imamo pravo da biramo“. Možda grešim, ali meni ta priča ne liči na istinitu priču o Čerčilu, već više na neku anegdotu koja se prepričava u društvu posle večere – a koja je pripisana Čerčilu sa nadom da će tako biti zabavnija.

Takve priču su zanimljive zbog svetla koje bacaju na njegovu ličnost – na činjenicu da su ljudi mislili da je Čerčil odgovarajuća vrsta ličnosti i da se zbog toga uklapa u takve priče. Neke od njih mogu se odnositi jedino na Čerčila, ali je njihova istinitost i dalje sumnjiva – poput one o specijalnim koricama koje su krojene za cevi pušaka za britanske trupe koju su kretale preko Arktika. NJih je proizveo proizvođač kondoma i bile su 27 centimetara dugačke. Priča se da je Čerčil izvršio inspekciju pošiljke i da je zahtevao da se naprave nove etikete. „Želim da na svakoj kutiji, na svakom pakovanju piše: britansko. Veličina: srednja. To će nacistima, ako ih ikada zaplene, pokazati ko je nadmoćna rasa.“ Izvinjavam se što vam dajem ove priče na kašičicu – međutim, ima ih još mnogo sličnih.

Ponekad savremeni učenjaci uspeju da odbace tvrdnje o određenim Čerčilovim modelima ponašanja, čak i o onima za koje su dugo verovalo da nose njegov pečat. Godinama mi je bila omiljena ona o Nensi Astor (Nancy Astor), dami rođenoj u Virdžiniji, jasno izraženih stavova, koja je postala prva britanska poslanica i koja je veći deo 1930-ih godina provela tvrdeći da je Hitler, sve u svemu, ispravan lik.

„Vinstone“, ona mu je navodno rekla, „kada bih ti ja bila supruga, stavila bih ti otrov u kafu“. „Nensi“, Čerčil joj je navodno odgovorio, „da sam ja tvoj suprug, ja bih ga i popio“. Ipak, Čerčil nikada nije izgovorio ovu briljantnu primedbu, ili, čak i ako jeste, ukrao ju je od nekog drugog.

Martin Gilbert ne pripisuje ovu šalu Čerčilu, već njegovom velikom prijatelju F. E Smitu – a zatim su istraživači u potpunosti pokvarili ovu priču time što su pronašli da potiče iz jednog izdanja Čikago Tribjuna iz 1900. godine, u kome se pojavila u rubrici „šala dana“. Da li je mladi Čerčil nekako pročitao te godine, tokom svog puta u Ameriku i sačuvao je za Nensi Astor? Sumnjam. Da li je neko jednostavno reciklirao šalu i odlučio da je učini uverljivom tako što će je staviti u usta nekoj čuvenoj osobi? Mnogo verovatnije.

Nastavlja se

Narudžbenica

Knjiga se može naružiti kod izdavača

Cena 1600

Telefon: +381.61.158.33.74

Email: [email protected]

www.albionbooks.rs