Srbiji je zadat težak udarac

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

„Juče (zapis 16. septembra 1966 – L.P.) je Srbija, njeno političko vođstvo, Kosovo i Metohiju predalo Albaniji“.

„A ja sam, posramljen, ćutao i dizao ruku za odluke Izvršnog komiteta SK Srbije… Izdao sam sebe“.

U Piščevim zapisima Dobrica Ćosić izvodi zaključke. Uklanjanjem Aleksandra Rankovića, koje je „Tito isplanirao i režirao“, Srbiji je zadat težak udarac, a srpskom narodu je naneta sramota. Ali:

„Teško vinovnicima! Osveta će doći i biće skuplja od ijedne političke pobede mojih političkih savremenika i protivnika. LJudi imaju pravo da čine sa sobom sve što zažele; ljudi nemaju pravo da pobede po cenu sramote svog naroda, što se upravo u ovim danima dogodilo.“

Dobrica Ćosić je osećao veliku ličnu odgovornost „pred ovim dobom i u ovo doba“. Ali je, kako kaže da mu je savetovano, ostao, formalno i javno, u „Titovoj mantiji“. Bile su mu potrebne dve i po godine velikog angažovanja, ličnog i u okviru vaninstitucionalne opozicije, čiji je epicentar on bio, da u Piščevim zapisima svede račune:

„Srećan sam što sam tako radikalno raskinuo s Titovim režimom, koji će sigurno upropastiti mogućnosti i smisao narodne revolucije. Pa to se već dogodilo!“

Oklevanje Dobrice Ćosića da zbaci „Titovu mantiju“ nije bilo samo taktika. Postojao je i rizik. Josip Broz Tito je simbolizovao i ideološke vrednosti i interese srpskog naroda. U vladajućoj ideologiji nije bilo ni kapitalizma, ni liberalizma, kao ni u dominantnim ideologijama u Srbiji XIX i XX veka. Ta ideologija je nastajala u osloncu na Rusiju. U obnovljenoj Jugoslaviji živeo je ceo srpski narod. NJome je upravljala partija nalik na partiju – hegemona, koja je držala vlast u najdužem razdoblju srpske države pre stvaranja Jugoslavije. Vojska, treća po snazi u Evropi, sa procentualno najviše Srba i u komandnom i u redovnom sastavu, u čijem su finansiranju republike učestvovale srazmerno svom nacionalnom dohotku, imala je zadatak ne samo da štiti spoljne granice, nego i da rešava unutrašnje sukobe. Uklanjanje Aleksandra Rankovića dovelo je u pitanje tu formulu: morao je biti doveden u pitanje – upozoravao ga je Dobrica Ćosić u svom pismu tim povodom – i sam Tito.

(3) Dve godine posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, Dobrica Ćosić je na sednici Centralnog komiteta SK Srbije, 29. maja 1968. godine, u okviru redovne rasprave o nacionalnoj politici, predložio da se kritički razmotri „vladajuća koncepcija Saveza komunista Jugoslavije u nacionalnoj politici i praksi stvaranja društvenog samoupravljanja“. Taj govor, za koji je, kako kaže u Piščevim zapisima, dobio podršku i pripadnika intelektualne elite, predstavljao je osnovu sa koje je Dobrica Ćosić, ali i ne samo on, određivao odnos prema Jugoslaviji, odnosno prema Josipu Brozu Titu, u godinama njene ustavne transformacije u konfederalnu državu: ustavni amandmani 1968. i 1971. i Ustav od 1974. godine. Ključne tačke tog, u suštini programskog govora, su: jedinstvo srpskog naroda, nedovršenost balkanskog pitanja, srpske pretpostavke za opstanak Jugoslavije, albansko pitanje, to jest Kosovo kao pitanje svih pitanja.

Dobrica Ćosić je odbacio srbijanstvo kao „jedan, u suštini, primitivan i anahron politički mentalitet“, kao „viđenje Srbije od Užica do Zemuna“, i „odsustvo sluha“ za razlike u srpskom narodu, „koji je trajao i razvijao se pod različitim društvenim i kulturnim okolnostima“.

Nastavlja se