Staljinov autoritet bio neprikosnoven

 Izvesni nesporazumi oko ponašanja sovjetskih oficira i stručnjaka, zahteva za konsultacijama, ekonomskoj saradnji po „svetskim cenama“ svesno su potiskivani. Nije bilo ni kritičkih opservacija o odnosima koji vladaju u komunističkom pokretu i između zemalja u kojima se izgrađuje socijalizam (SSSR i zemlje „narodne demokratije“). Uočljivo je da je u tom periodu gotovo sasvim iščezlo Staljinovo nezadovoljstvo jugoslovenskim partijskim i državnim rukovodstvom.

***

Sledeći susret Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina usledio je tokom Titovog boravka u Moskvi od 5. do 17. aprila 1945. Tito je 11. aprila 1945. Potpisao Ugovor o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između SSSR-a i Jugoslavije. U pitanju je bio međunarodni pravni akt koji je, istovremeno, bio temelj jugoslovenske spoljne politike i osnova međunarodne nezavisnosti nove Jugoslavije. Počivao je na principima koje je afirmisala saveznička antifašistička koalicija i bio osnova na kojoj su SSSR i zemlje „narodne demokratije“ temeljile svoju bezbednost u posleratnoj Evropi. Za samog Tita oslon na SSSR bio je način da u budućnosti jugoslovenski narodi obezbede „svoj slobodni razvoj“, a potpisani ugovor „osnova mirnog izgrađivanja naše budućnosti“ i ostvarenje težnji da jugoslovenski narodi „žive u tesnom prijateljstvu sa velikim sovjetskim narodom“. Ostala je nepoznanica o čemu je sve J. B. Tito razgovarao sa svojim domaćinima?

Tito je u Moskvi dobio počasti koje prema protokolu pripadaju stranim državnicima. U njegovu i čast jugoslovenske vladine delegacije J. V. Staljin je priredio ručak na kome je prisustvovao ceo sovjetski državni vrh (J. V. Staljin, V. M. Molotov, A. I. Mikojan, L. P. Berija, G. M. Maljenkov, L. M. Kaganovič i drugi). Tita je primio i Predsednik Prezidijuma vrhovnog Sovjeta SSSR M. I. Kalinjin. Veoma škrti izvori govore da su tokom posete potvrđeni srdačni odnosi, iskazana nada da će potpisani ugovor doprineti slomu nacističke Nemačke i „poslužiti“ uspostavljanju „čvrstog mira i sigurnosti u Evropi“. Istaknuto je da su „savez i prijateljstvo“ dve zemlje potpisivanjem ugovora zadobili „novi izraz“. Ugovor je smatran doprinosom jedinstvu „slobodoljubivih naroda“ i pouzdanom osnovom za dalji razvoj ekonomskih odnosa, kulturne saradnje, prijateljstva, bezbednosti.

O mogućem sadržaju razgovora koje je Tito imao u Moskvi malo se šta moglo naslutiti i iz informacija kojima su raspolagale zapadne diplomate u Beogradu i Moskvi. Kao i prilikom prve posete SSSR-u Zapad je bio iznenađen i zatečen. U Londonu je poseta doživljena kao jasno opredeljenje Jugoslavije da napusti „ravnotežu“ uspostavljenu kroz „politiku kompromisa“ i svrsta se uz SSSR. Britanci su smatrali da poseta ima „vojni i politički karakter“. V. Čerčil je zaključivao da „nema svrhe utrkivati se sa Rusijom u pružanju maksimalne pomoći maršalu Titu“. On je smatrao da treba prepustiti da se Tito, ubuduće, „oslanja pre svega na Sovjetski Savez“.

Nastavlja se