Svaki od pojmova („Bliski“ i „Srednji“ istok) veoma je dvosmislen. No, krenimo prvo od samog pojma „Istok“. Istok u odnosu na šta? Šta je „centar“? Zbog čega se Evropa određuje kao „Zapad“ i, opet, u odnosu na koji „centar“? Ili, zapravo, taj centar i ne postoji. U stvari, evropska kultura se najviše određuje kao „zapadna“ upravo u odnosu na „Istok“, „bliski“, „srednji“, „daleki“ i tako dalje. Stvaranjem ideje o Istoku, bez preciznog određivanja šta ta ideja zapravo podrazumeva, Evropa je sebe poistovetila sa nečim što je suprotno, što je „drugo“ u odnosu na svog manje-više potencijalnog takmaca.
Ukratko, Istok je postao nešto „drugo“ i „različito“ od Zapada, oblast i skup zaostalih, siromašnih i necivilizovanih teritorija (ili čarobnih i egzotičnih), koje je bogata, napredna i građanska Evropa trebalo da obrazuje i obnovi (the burden of the white man), tako što će narode koji su marginalizovani i isključeni iz napretka, vratiti u istoriju. Međutim, zaboravljalo se da su isto tako i „istočni“ narodi morali da vide Zapad kao nešto „drugo“ i različito od sebe. Vratiti ih u istoriju značilo je, između ostalog, usaglasiti ih sa vladajućom, tj. evropskom, zapadnom vizurom, smatrajući je superiornom, ako ne i jedinom dostojnom podražavanja. Ponovo se nije uzelo u obzir da su i „druge“ kulture postojale u okviru neke istorije, one vlastite; štaviše, istočni narodi su imali veliku istoriju koju su izgradile antičke civilizacije i veliki umovi. U svemu ovome negativno je što je simetrična suprotstavljenost morala da stvori, stvorila je i zapravo i dalje stvara iskrivljene uzajamne slike iz kojih proizlazi prikriveno ili otvoreno neprijateljstvo i sukobljenost, koja kao osnovna, ponekad i pritajena, nit prožima suštinu odnosa Zapada i Istoka, a još više Zapada i islamskog sveta.
Dakle, pojam Istok nastao je iz evrocentrične perspektive i o njemu se upravo kroz takvo viđenje govori kao o „bliskom“ ili „srednjem“ (ili „dalekom“). U suštini, dva izraza su nastala krajem 19. veka kada je Evropa vladala svetom. „Bliski istok“ obuhvata užu teritoriju, tj. podrazumeva zemlje od Egipta do Iraka (osa zapad – istok) i od Turske do Jemena (osa sever – jug). „Srednji istok“ obuhvata i iranski svet i proteže se u pravcu centralne Azije (ali, gde počinje i gde se završava centralna Azija?), a danas se proširuje na severnu Afriku do zapadnog Egipta sa kojim, kao i sa Sirijom, Irakom i Arabijom, ima zajedničke odlike u pogledu pisanog jezika, vere i kulturnog nasleđa. Stoga predlažemo da uopšteno, uprkos negativnim stranama i nepreciznostima, u tumačenju i razumevanju tematike koristimo uglavnom izraz „Srednji istok“ kao funkcionalniji i sveobuhvatniji, mada on obuhvata čitavu ekumenu od Maroka do Irana, a time i arapsku (i berbersku) severnu Afriku.
Oslanjamo na tumačenje koje smatra da je, sa stanovišta politike i ideologije, islam glavna promenljiva veličina u istoriji Srednjeg istoka. Bez obzira na to što u ovim zemljama živi hrišćanska manjina, koja je u nekim zemljama brojčano znatna (Egipat ili Liban), a u nekima beznačajna (na primer, u Magrebu ili Iraku), ogromnu većinu stanovništva u ovoj geopolitičkoj oblasti čine muslimani, sa svojim kulturološkim i civilizacijskim korenima u islamu (isključujući Izrael). U ovom smislu ćemo koristiti izraz „arapsko-islamski“, koji, uz sve eventualne nedostatke, ipak obuhvata sve elemente koje smo pominjali. Termin „arapski“ odnosi se na pleme (bilo da su u pitanju muslimani ili hrišćani) koje naseljava sve zemlje od Maroka do Iraka (osa zapad-istok) i od šeikata Persijskog zaliva i Arapskog mora do Sirije (osa jug-sever). S druge strane, termin „islamski“ omogućava da njime obuhvatimo i nearape, odnosno Turke ili Persijance koji jesu muslimani, žive na Srednjem istoku, ali nisu Arapi. Unapred molim za izvinjenje za svaku neprimerenu upotrebu ili dvosmislenost koja može da proizađe iz ovakvog izbora. Uostalom, ja sam uveren da je srce islama i dalje arapski svet i obratno – da je srce arapskog sveta islam. Zbog toga je ova knjiga suprotstavljena svim neokonzervativističkim namerama da se Srednji istok odvoji od svoje arapske i islamske matrice.
Postavlja se pitanje gde počinje i gde se završava savremena istorija. U svakom slučaju, čak i ako bi se mogao utvrditi neki dogovoreni početak, savremena istorija nema kraj. Ona je u toku, in fieri, odigrava se pred našim očima, dakle, ona je otvorena i ne može se zatvoriti.
Nastavlja se
O autoru
Masimo Kampanini predaje Savremenu istoriju arapskih zemalja na Institutu za orijentalistiku Univerziteta u Napulju i Islamsku civilizaciju na Filozofskom fakultetu Univerziteta San Rafaeleu Milanu. Izdavačka kuća Mulino objavila je njegova dela „Islam i politika“ (2005), „Savremena islamska misao“ (2005) i „Averoes“ (2007). Knjigu „Istorija Srednjeg istoka objavio je Clio, uz čiju saglasnost i objavljujemo delove ovog analitičnog i intrigantnog rukopisa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
