Sudbonosni tok stvari

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (17)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Ministar je dozvao pukovnika Stanka Cvetkovića, načelnika sudstva Ministarstva vojske, predao mu navedeno izjašnjenje pukovnika Apisa, kao i izveštaj Tucakovićev ministru unutrašnjih dela Stojanu Protiću. „Pošto ga je ministar vojni Dušan Stefanović upoznao s ovim stvarima, saopštio mu je da je, u dogovoru s vladom, doneta odluka da on pođe u Banju Koviljaču, kao privatno lice, tobož na odsustvo i da tamo sprovede istragu o tome prebacivanju u Bosnu. Na put je Cvetković pošao u civilnom odelu i preko Šapca otputovao uz Drinu. U Šapcu je saslušao načelnika okruga podrinjskog Kostu Tucakovića o svemu što je znao o prebacivanju ljudi i oružja preko Drine. Zatim je saslušao majora LJubu Vulovića, koji je bio komandant graničnih trupa u Loznici, kao i još neka lica. Šta su sve ova lica izjavila, da nas se Cvetković ne seća tačno, ali izjavljuje da je sva akta o ovoj istrazi, koja inače nisu bila zavođena u zvanične protokole, sa referatom predao ministru vojnom Dušanu Stefanoviću, koji mu je rekao da ih je predao predsedniku vlade Nikoli Pašiću.“

Dokumenti o Cvetkovićevoj istrazi još nisu pronađeni, a ne zna se ni datum kad je on počeo a kad završio istragu. U jednoj izjavi koju je dao 1953. godine, kada je imao osamdeset jednu godinu, on se ne seća nijednog datuma, ali je rekao da mu je ministar vojni, predajući mu materijal potreban za istragu, saopštio da je Apis „priznao jedino to da je znao da je Voja Tankosić obučavao u rukovanju oružjem neke bosanske omladince“. Iz ovoga bi se mogao izvući zaključak da je istraga vođena i posle 28. juna 1914. godine.

Iako u svom izjašnjenju pukovnik Apis ništa ne govori o prelasku naoružanih ljudi u Bosnu (prvi deo dokumenta Ministarstva unutrašnjih dela), nego se isključivo osvrće na optužbe protiv Malobabića povodom prenošenja oružja u Bosnu (revolvera i bombi), treba videti kakve je sve mere preduzela srpska vlada preko mreže poverenika Narodne odbrane, kao i putem drugih kanala, da zaustavi ona dva naoružana mladića koji su, u noći između 1. i 2. juna, prešli u Bosnu, o čemu se govori u prvom delu akta Ministarstva unutrašnjih dela.

Kao što smo videli, Princip se razilazio ne samo sa Ilićem nego donekle i sa Grabežom u mišljenju da li atentat treba izvršiti.

Iz objavljene dokumentacije se vidi da Ilić nije bio čovek slabih nerava ni kukavica, koji bi iz straha odustao od zavere. Očigledno je da je on promenio svoj stav posle dubljeg razmišljanja, a i pošto su na njega uticala druga lica.

U svojoj knjizi o ubistvu Franje Ferdinanda Stanoje Stanojević je zapisao:

„Dimitrijević i Tankosić nisu, međutim, o svemu tome nikome ništa govorili, niti su ma šta o tome i kome saopštavali. Tek 15. juna sazvao je Dimitrijević sednicu Glavnog odbora organizacije Ujedinjenje ili smrt, i saopštio da su on i Tankosić poslali u Bosnu ljude da ubiju prestolonaslednika Ferdinanda, i naveo je razloge koji su ga rukovodili da to učini. Kao najvažniji razlog navodio je fakt da prestolonaslednik Ferdinand hoće da izazove rat, i da će njegovim uklanjanjem rat biti sprečen.

Gotovo svi članovi Odbora ustali su protiv izvršenja ove namere, i povodom tog otvorila se duga i veoma živa debata. Naposletku, na navaljivanje drugova, Dimitrijević pristane da opozove sve i da javi u Sarajevo da se atentat ne izvrši. Izgleda da je on u tome pravcu nešto i pokušao, ali je ili bilo već dockan, ili ga atentatori u Sarajevu nisu hteli slušati. Stvari su pošle svojim sudbonosnim tokom.“

Nastavlja se