Sve veći uticaj nevladinog sektora

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (07)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Uz to, pomenimo na globalnoj sceni sve veći uticaj nedržavnih i transdržavnih organizacija kakve su NGO (nevladine organizacije). Neki teoretičari, poput Semjuela Hantingtona, idu tako daleko da tvrde kako je, naprosto, sistem nacionalnih država već nestao. Po njemu, odsad smo svedoci sukoba civilizacija. Semi Koen smatra, međutim, da ustupci kakve čine države u evropskom okruženju predstavljaju samo pragmatičan poduhvat pomoću kojeg one, zapravo, uspešno čuvaju pa i jačaju svoju moć. S druge pak strane, iako ne spori sve veću ulogu civilnog društva, Koen misli kako su njegove akcije delotvorne samo u uskim okvirima koje mu zacrtaju nacionalne države. Drugim rečima, pravi protagonisti na međunarodnoj sceni i dalje su nacionalne države, na čelu sa SAD; prostor za inicijativu kojim raspolažu transdržavna tela i nevladine organizacije strogo je ograničen postojećim suverenitetima. Naspram zastupnika teze da se svetom danas upravlja bez vlade i da više nema državnog suvereniteta, Semi Koen dokazuje kako je nacionalni interes, naprotiv, sada aktuelniji nego ikada dosad; pogreške do kojih dolazi u međunarodnim odnosima potiču, po njemu, baš od viška suvereniteta.

Čak i ubeđeni globalisti, koji poput Suzan Strejndž dokazuju kako su „bezlične tržišne sile moćnije od državnih“, ipak priznaju da je nacionalna država i te kako stvarna i živa. Ova ekonomistkinja izveštava o sve većoj ulozi države u svakodnevnom životu i o sveopštem opažanju da birokratizacija samo raste. Ona primećuje, takođe, da su se mnoge etničke i/ili teritorijalne grupe borile, manje ili više uspešno, za dobijanje vlastite države kako australijski Aboridžini tako i Slovaci, slovenski narodi, Grenlanđani, Flamanci i Korzikanci. Po ovoj autorki, ta dva paradoksa sveprisutnost države u svakodnevici i želja manjina da dobiju vlastitu državu imaju jednostavno objašnjenje. S jedne strane, potrebno je da se država stara o onome što nije u domenu tržišta, a to znači da se bavi bezbednošću, pravosuđem, infrastrukturama i javnim dobrima. S druge strane, nacionalna država samo je fasadni zahtev iza kojeg se krije pravi razlog: navedene grupe, u stvari, pokreće žudnja da ostvare autonomiju.

Ipak, ne može se pokretom pera precrtati jedna ključna činjenica: savremena država kristališe ono što je Benedikt Anderson nazvao „izmaštanom zajednicom“ koja u sebi sadrži, u zgusnutom vidu, predstavu o naciji (ideje, priče, sećanja). Ovaj konstrukt ponudio je građu za različita tumačenja. Jedni ističu značaj elite u stvaranju novog identiteta, koji je ozakonio veliku moć države oličenu u masovnom školovanju, u boljem sistemu komunikacije zahvaljujući novim medijskim sredstvima (štampariji), u mogućnosti bržeg kruženja priča, mitova i nacionalnih rituala. Drugi, pak, odbacuju zamisao o nacionalnom identitetu kao plodu učinka isključivo onih koji su na vlasti. Po njihovoj tezi, nacionalni identitet je posledica konsolidovanja etničkih zajednica i to zahvaljujući javnoj, zajedničkoj kulturi; prvobitno je, po njima, postojala neka istorijska i kulturna zajednica na datoj teritoriji, a države su na stajale iz takvog jednog predmodernog etničkog središta gde su mitovi, sećanja, vrednosti i simboli odredili kulturne sadržaje i nacionalne granice koje će moderne elite na stojati da konkretizuju.

Nastavlja se