Svet zasićen muzikom

Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (3)

Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Ali koje su to vrste zgrada koje će postati simboli XXI veka? Jedno je izvesno: zgrade će biti prostrane. U eri masa one će manje verovatno biti sedišta vlada, ili čak velikih međunarodnih korporacija, premda ove nastavljaju i dalje da oblakoderima daju svoja imena. Svakako, to će biti zgrade ili kompleksi zgrada otvoreni publici. Pre građanske ere, barem na Zapadu, to su bile crkve. U XIX veku tipično, bar u gradovima, zgrade opera predstavljale su katedrale građanske klase, a železničke stanice katedrale tehničkog napretka. (Vredelo bi proučiti jednog dana zašto je, u drugoj polovini XX veka, monumentalnost prestala da bude odlika železničkih stanica i njihovog naslednika, aerodroma. Možda će se sutra vratiti.) Na kraju našeg milenijuma postoje tri tipa zgrada ili kompleksa pogodna da postanu novi simboli javne sfere: najpre prostrani sportski stadioni i arene za spektakle; zatim, međunarodni hoteli; i na trećem mestu, najnovije u ovom razvoju, džinovske zatvorene kuće novih trgovačkih i zabavnih centara. Ako bih imao da se kladim na ove konje, bile bi to arene i stadioni. Ali ako me pitate koliko dugo će ova moda trajati, a ona besni otkako je podignuta Opera u Sidneju, to jest moda projektovanja ovakvih zgrada neočekivanih i fantastičnih oblika, ja vam ne mogu dati odgovor.

Šta reći o muzici? Na kraju XX veka mi živimo u svetu zasićenom muzikom. Zvuci nas prate svuda, pogotovu kada čekamo u zatvorenim prostorijama – bilo na telefonu, u avionu ili kod frizera. Potrošačko društvo izgleda da tišinu smatra zločinom. Prema tome, muzika u XXI veku ne mora da strahuje. U poređenju sa onom iz prošlog veka, ona će, zaista, zvučati sasvim drugačije. Nju je elektronika već iz osnova revolucionisala, što će reći da već u velikoj meri ne zavisi od inventivnog dara i tehničke veštine pojedinog umetnika. Muzika XXI veka će uglavnom biti stvarana i do nas dopirati bez većeg ljudskog inputa.

Ali šta ćemo mi, u stvari, slušati? Klasična muzika u osnovi živi na mrtvom repertoaru. Od šezdeset, ili tu negde, opera koje su izvođene u Bečkoj operi u toku 1996/7. samo jedna je bila delo kompozitora rođenog u XX stoleću, a i u koncertnim salama stvari ne stoje mnogo bolje. Uz to moguća koncertna publika, čak i u gradu od milion stanovnika, u najboljem slučaju sastoji se od otprilike dvadeset hiljada starijih dama i gospode, i teško se obnavlja. To tako ne može dugo da potraje. U stvari, sve dok repertoar bude ostao zaleđen u vremenu, čak ni nova publika posrednih slušalaca ne može da spasi sudbinu sektora klasične muzike. Koliko snimaka simfonije Jupiter, Šubertovog Vinterrajze ili Mise solemnis mogu naći mesta na tržištu? Od kraja Drugog svetskog rata ovo tržište su u tri maha spasavale tehničke novine, to će reći sukcesivni pronalasci: prelaženje ploča od 33 obrtaja na audio-kasete, a zatim na kompakt disk. Tehnološka revolucija se nastavlja, ali kompjuter i internet praktično uništavaju copyright, kao i monopol producenata, i to će se verovatno negativno odraziti na samu prodaju. Sve ovo nikako ne znači da je došao kraj klasičnoj muzici, ali sigurno u izvesnoj meri znači da se menja njena uloga u kulturnom životu, dok se s potpunom sigurnošću može reći da će društvena struktura doživeti promenu.

Izvestan zamor primetan je takođe čak i u komercijalnoj masovnoj muzici, sektoru koji je i u ovom veku bio tako živ, dinamičan i kreativan.

Pomenuću samo jedan primer. U julu, recimo, jedan pregled odanih slušalaca i stručnjaka rok-muzike pokazao je da je jedna stotina „najboljih diskova rok-muzike svih vremena“ nastala šezdesetih godina, praktično nijedan u poslednje dve decenije. Ali do danas pop-muzici je neprekidno uspevalo da se snažno razvija, i trebalo bi da isto tako to bude i u novom veku.

Dakle, u XXI će se pevati i igrati baš kao i u XX veku, premda ponekad i na neočekivani način. Nastavlja se