Transformacija Sudana u "islamsku državu"

Islam je imao značajno mesto u zakonu, ali je postojao prostor i za druge vere (posebno za hrišćanstvo). Naravno, društveno-ekonomski sistem zasnivao se na socijalizmu naserovskog modela, i u skladu sa tim, sprovedena je nacionalizacija. Nimeirijeva „naserovska“ faza trajala je samo nekoliko godina, jer general već od 1977, kao sve tvrđi autokrata, podržava i integralističku islamizaciju koja je, međutim, bila u funkciji učvršćivanja političke moći. Naravno, Al Turabi je pokušao da iskoristi trenutak i kao vrhovni javni tužilac on je u značajnoj meri doprineo izradi korpusa zakona, usvojenog 1983; zakon je trebalo da otvori put transformaciji Sudana u „islamsku državu“, sa svim što to podrazumeva. Odredbe su se prvenstveno odnosile na preusmeravanje ekonomije zemlje u pravcu islama (na primer, zabrana kamatnih pozajmica i obaveza zekata, obaveznog davanja siromašnima koje je predviđeno Kuranom) i usmeravanje krivičnog zakona u smeru kuranskih kazni, hadud. Politika Muslimanske braće se takođe kreće ka prevrednovanju uloge žene u porodici i poslovnom svetu i vodi se u pravcu širenja obrazovanja i društvene pomoći. Nimeiri je u septembru 1984. proglasio islamsku državu, ali je u isto vreme uhapsio Al-Turabija i suzio prostor za učešće u političkom životu i izražavanje političke misli.

Zloupotreba islama u cilju sprovođenja samovolje bila je izazov za snažno protivljenje pokreta Republikanske braće i njegovog osnivača Muhameda Mahmuda Tahe, koji se može smatrati jednim od najoriginalnijih islamskih mislilaca današnjice. On je tvrdio da je Kuran objavljen u dve faze – mekanskoj i medinskoj – i da samo prva faza, faza Meke, može da se smatra opštevažećom objavom. Medinska objava predstavljala je „prvu poruku“ islama, ali samo u okviru određenog istorijskog konteksta: političke i pravne norme koje je utvrdio Prorok u Medini imale su smisla u tom trenutku, ali danas više ne vrede. Zato je Taha govorio da je šerijat ispunio svoj zadatak i da će „druga poruka“ islama, koja se okreće budućim generacijama i koja će ponovo doneti opšte vrednosti objave iz Meke, morati da predvidi nove oblike zakonodavstva i političke organizacije. Društvo nadahnuto „drugom porukom“ islama biće slika potpune lične slobode, demokratsko i socijalističko društvo koje će garantovati potpunu političku i društvenu jednakost.

Zbog jeresi, ali pre svega zbog suprotstavljanja režimu, Taha je po Nimeirijevom nalogu bio uhapšen i posle suđenja pogubljen (januar 1985). Međutim, vojni diktator je zbog svoje antidemokratske politike izgubio naklonost naroda. Narodna pobuna u aprilu 1985. godine primorala je Nimeirija na bekstvo i uvela je novu trogodišnju etapu demokratskog iskustva. U tom vremenskom razdoblju (1986-1989) došlo je do novog približavanja Sadik al Mahdijeve Ume i Muslimanske braće Hasana al-Turabija, kojima je prišla i Demokratska unitaristička partija. Međutim, tri partije su se međusobno sporile u pogledu odluke o tome da li zadržati ili izmeniti islamske zakone iz 1983. Njihove međusobne borbe i jačanje autonomističke gerile hrišćanskog i animističkog juga, koju je sada predvodio Džon Garang, ponovo su oslabile politički sistem Sudana i još jednom stvorile uslove za vojni puč. Tridesetog juna 1989. general Omar al Bašir preuzeo je vlast u ime „nacionalnog spasa“.

Al-Baširov režim (još na vlasti) nastavio je put islamizacije na vrlo pragmatičan način. Sudan je 1998. zvanično proglasio „islamsku državu“, ali to nije podrazumevalo zatvaranje prema Zapadu i njegovim modelima, tako da je u privredi ponovo stvoren prostor za prihvatanje kapitalističkih ideja. Naglašena je autoritarna priroda vlade, čiji izvršni organi otvoreno krše zakone. Donet je novi ustav koji se oslanjao na šuru i šerijat, ali je istovremeno dopuštao suživot drugih vera sa islamom. Al-Baširov pragmatizam može se proceniti na osnovu dva podatka: konačne marginalizacije Hasana al-Turabija, glasnika jednog pretežno ideološkog islama, i sporazuma sa nearapima i nemuslimanima sa juga zemlje. Uprkos činjenici da je Al-Turabi u početku podržavao novi režim i čak bio i predsednik skupštine, on je nekoliko puta bio uhapšen, mada pravi razlozi razilaska Muslimanske braće i islamske vojske nisu potpuno poznati. Osim toga, Al-Turabi je u svetlu kuranskog egalitarizma osuđivao nedemokratičnost režima. Na drugoj strani, gerila koja se borila za nezavisnost 2005. je položila oružje i njihov lider Džon Garang imenovan je za potpredsednika republike (međutim, Garang je u avgustu iste 2005. poginuo u „sumnjivoj“ avionskoj nesreći).

Da zaključimo. Sudanski islam je islam „na granici“, uvek izložen opasnosti da se „zarazi“ starom tradicijom predaka animističke (ili otvoreno paganske) crne Afrike.

Kraj

Od sutra novi feljton: Ljubodrag Dimić Jugoslavija i Hladni rat

Knjiga Ljubodraga Dimića „Jugoslavija i Hladni rat“ predstavlja sveobuhvatno istraživanje uloge Jugoslavije i spoljne politike Josipa Broza Tita u velikim krizama Hladnog rata od Informbiroa 1948. i mađarske revolucije 1956, preko Pokreta nesvrstanih i Čehoslovačke 1968, do hladnoratovskih izazova sedamdesetih godina. Polazeći od jugoslovensko-sovjetskih odnosa tokom četrdesetih, kao i odnosa Tita i Staljina, a potom Tita i Hruščova, Dimić istražuje međunarodni kontekst pojave nesvrstanih i pojedine upečatljive primere spoljne politike Josipa Broza. Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Jugoslavija i Hladni rat“, čiji je izdavač Arhipelag.