Tunel bez izlaza

Zemlja sve više postaje cilj suprotstavljenih, izraelskih i sirijskih političkih apetita, a građanski rat se činio kao tunel bez izlaza. Međunarodna zajednica reaguje slanjem mirovnih trupa (među kojima je bio i jedan italijanski kontingent) koje je trebalo da postave između zaraćenih strana, ali intervencija nije imala veći uspeh. Pored toga, izraelski napad je doveo do stvaranja šiitske militantne organizacije Hezbolah („Božja partija“). Po svojim stavovima Hezbolah je bio vrlo blizak iranskim šiitima; hteo je da napravi islamsku državu i da poboljša socijalne uslove šiitskog stanovništva. Središte njegovog plana, kao u homeinijevskoj propagandi, bila je odbrana „ugnjetenih“, ali je na prvom mestu bila borba bez milosti protiv Izraela kao „apsolutnog neprijatelja“. U znak sećanja na žrtvu imama Huseina u Karbali, Hezbolah je izabrao „mučeništvo“ kao ofanzivno oružje. Verovatno je to bilo prvi put sistematski učinjeno na Srednjem istoku. Ljudi natovareni eksplozivom žrtvovali su se napadajući na neprijateljske vojne ciljeve (važno je naglasiti da su to uvek bili vojni ciljevi, nikada civilni). Napad 1983. godine bio je izuzetno razoran, a u njemu je poginulo oko 250 američkih i francuskih vojnika.

Hezbolah se vrlo uspešno suprotstavljao Izraelu i partija se s ponosom predstavljala kao pravi pobednik nad cionističkim neprijateljem u Libanu. U svakom slučaju, Izrael je brzo počeo da se povlači, a dejstva protiv muslimana i protiv Palestinaca uglavnom je nastavila da vrši hrišćanska milicija, saveznik države Izrael. Posle izraelskog povlačenja rat se polako primicao kraju i 1989. je u Taifu u Saudijskoj Arabiji održan sastanak na vrhu između libanskih političkih strana, čime je zapravo i okončan sukob. U Taifu je postignut kompromisni sporazum. Iako je većinsko stanovništvo bilo muslimansko, a ne hrišćansko, zadržana je ustavna odredba da mesto predsednika republike zauzima hrišćanin. Međutim, njegova ovlašćenja su smanjena, a u odnosu između sunitskih i šiitskih muslimana postignuta je veća ravnoteža.

U periodu između 1989. i 2004. Liban se postepeno vratio uobičajenom životu; ekonomija je cvetala i, mada on nije ponovo postao „Švajcarska Srednjeg istoka“, kako su ga nazivali pedesetih i šezdesetih godina kada su banke i trgovina od njega napravile jednu od najbogatijih arapskih zemalja, u Libanu je došlo do novog ekonomskog napretka. Hezbolah je postao prava partija s učešćem u vlasti, koja se potvrdila na lokalnim i nacionalnim izborima, osvojivši veliki broj poslaničkih mesta. Verska podeljenost više nije bila toliko izražena (mada je teško reći koliko je „vatre gorelo ispod pepela“), a parlamentarnim razvojem Liban je postao arapska zemlja koja je možda najpribližnija demokratskoj državi u zapadnom smislu reči. U zemlji se dugo osećao uticaj Sirije, jer je ona i posle građanskog rata zadržala svoje trupe na libanskoj teritoriji i gradila savezničke odnose, na primer sa Hezbolahom.

Ipak, jedan ozbiljan događaj 2005. konačno je promenio prilike u zemlji. Na ulicama Bejruta ubijen je bivši premijer Refik Hariri, inače protivnik Sirije. Ubistvo je zvanično pripisano sirijskim tajnim službama. Međutim, i dalje iznenađuje činjenica da se posle 11. septembra 2001, posle objave rata protiv terorizma od strane SAD-a i potvrde američke administracije o svrstavanju Sirije među zemlje takozvane „osovine zla“, Sirija odvažila na toliko opasan izazov svetskom poretku, sa svim izgledima da protiv sebe izazove rat. Ne verujem da unapred treba odbaciti pretpostavku da su ubistvo izvršili provokatorski agenti koji su želeli da još jednom „balkanizuju“ Liban i možda ga uvuku u novi građanski rat. U svakom slučaju, reakcija međunarodne javnosti primorala je Siriju da konačno povuče svoje trupe iz Libana.

Izgledalo je kao da nastaje novi period političkih otvaranja i demokratskih sloboda, među čije protagoniste bi se mogli ubrojiti druz Valid Džambulat (Kemalov sin) i politička zvezda u usponu Saad Hariri, sin ubijenog premijera, ali situaciju u Libanu ponovo destabilizuje novi izraelski napad u leto 2006. Odlučan u nameri da kazni Hezbolah i ponovo izgradi bezbednosni pojas na jugu zemlje kedrova, Izrael je bez odgovarajuće pripreme otpočeo napad koji su Amerikanci prećutno podržali, verovatno u nadi da će on usput da zahvati i Siriju. Hezbolah je uspeo da se odupre i u suštini je porazio izraelsku vojsku. Arapsko javno mnjenje, uključujući i sunite, stalo je uz šiitsku partiju koja je stekla veliki legitimitet i u očima arapskog sveta postala heroj otpora protiv agresije jevrejske države.

Nastavlja se