U lavirintu evropskih institucija

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (18)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Što se dalje zamiče u lavirint ove institucije, pojmovi kao što su sistem i regulisani mehanizam izgledaju sve manje adekvatni za opis složenosti nastale usled naporednog postojanja svih tih različitih predstava. U tom pogledu, dovoljno govori već sama napetost primetna između centrifugalnih procesa poteklih od kulturnog pluralizma i, s druge strane, nastojanja da se postigne homogenost kakvu nosi status evropskog funkcionera. Reč je o veoma specifičnoj situaciji, nastaloj zbog osobene prirode Komisije. Zato je važno da se ukaže na ove sasvim, ponekad, raznorodne logike; na njihovo naporedno postojanje i na razlike koje usled toga nastaju.

Iz tog ugla posmatrano, proučavanje odnosa prema vlasti pokazuje se kao zanimljiv okolišni put koji nas dovodi do institucionalnih procesa, pod uslovom da ovo izučavanje spojimo sa analizom predstava. Mogući pristup transnacionalnoj instituciji kakva je Evropska komisija sastoji se u ukazivanju na čisto birokratske vidove ove organizacije. „Obično se ‘duh’ racionalne birokratije, u normalnim okolnostima, ispoljava kroz: 1) Formalizam 2) Sklonost činovnika da materijalistički i utilitarno obavljaju administrativne poslove…. Ova zapažanja Maksa Vebera važe i za Brisel. Stroga podela dužnosti, raspoređivanje činovnika u opšte direkcije sa potpodelom na nove direkcije od kojih svaka objedinjuje više jedinica: takva piramidalna konfiguracija tipična je za svet administracije. Tu vlada stroga organizaciona šema: položaj svake jedinke jasno je utvrđen. Pojam hijerarhije, kao i praksa iz nje proistekla, čine se najvažnijim. Zato se Komisija može smatrati izvanrednom paradigmom za birokratsko ustrojstvo. Pri tom, ne treba izgubiti iz vida sliku kakvu o sebi ova institucija šalje a to je slika homogenog univerzuma čija je racionalnost ujedinjujuća i produktivna, jer gradi zajednički pojmovni aparat. Međutim, takva analiza ne izveštava o multinacionalnom karakteru ove organizacije, kao ni o složenim identitetskim odnosima unutar nje. Ako se zaviri ispod površinske birokratske homogenosti, otkrivaju se napetosti vezane za raznorodne kulturne reference. Hijerarhijski nadređen položaj nije nužno sinonim moći u situaciji koja pokazuje težnju ka relativizmu: naime, legitimitet nadređenog lica različite nacionalnosti uvek je podložan osporavanju, utoliko što se akcija te osobe može smatrati posledicom različitog referentnog sistema.

Osim toga, pod prividnim jedinstvom i formalizmom hijerarhija nazire se svet fleksibilnijih odnosa, usredsređenih na davanje i primanje informacija što je ključni resurs u ovoj vrsti organizacija. Pri takvom stanju stvari, u igru ulaze afiniteti zasnovani na nacionalnoj pripadnosti, ali i na političkom ili verskom opredeljenju. Antropologov posao sastoji se u tome da ispod hijerarhijskog ustrojstva rasvetljava te mreže afiniteta, jer postojeći sistem ostavlja dovoljno neodređenih područja koja omogućavaju ova neformalna povezivanja i tokove. Iako su pozicije naizgled jasne, čim se malo zagrebe ispod površinske etikecije pojavljuju se napukline. U instituciji je uvek prisutna moć kao sposobnost delovanja na aktivnost drugih lica. Kada je o Evropskoj komisiji reč, treba imati na umu da se te moći hrane stalnom napetošću između dveju predstava: prve, koja ističe kao prednost homogenost i jedinstvo, po ugledu na najzad ostvareno evropsko zajedništvo; i druge, nedvosmisleno fokusirane na pripadnost raznorodnim, pa i heterogenim kulturnim obrascima.

Poput ostalih transnacionalnih organizacija, i evropske su institucije politički prostori gde se oslikavaju krupni svetski tokovi kao što je veće otvaranje prema tržištu, uz mogućnost iznalaženja onih regulacionih mehanizama kadrih da ovakav razvoj stvari, koji se smatra neizbežnim, učine prihvatljivim. A u tom traganju za kompromisom oko zajedničkih ciljeva, posebno se značajnim pokazuje pitanje semantike, izbora reči i pojmova. Kako se složiti oko zajedničkih kategorija koje bi omogućile usaglašeno razmišljanje i delanje? To je problem koji muči upravljačke instance nastale u globalizaciji.

Nastavlja se