Uživao je u duvanu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

I da, na koji god način da mislite o tome, njegovo pijančenje je bilo epohalno. Pio je oko pinte Pol Rodžer šampanjca dnevno, kao i belo vino tokom ručka, crno tokom večere, a zatim i porto ili brendi posle večere. Jedno se 1936. godine odrekao žestokih pića (ali ne onih razređenih) na godinu dana, i to zbog opklade; međutim, to ga ni najmanje nije ometalo u konzumiranju drugih vrsta alkohola i to u količinama koje bi – po rečima njegovog privatnog sekretara – onesposobile neko malo slabije ljudsko biće.

Niti je, iz razloga taštine ili frojdovskog simbola muškosti, mahao svojim cigarama da bi ostavio utisak. NJegov sekretar kaže da je pušio između osam i deset velikih kubanskih cigara dnevno. Čak i ako bi mu ostalo nekoliko centimetara nepopušeno – ovi krajevi su uglavnom bili sakupljani, da bi ih baštovan stavljao u svoju lulu i pušio – to je ipak mnogo: procenjuje se da je pušio oko tri hiljade godišnje, iliti oko 250.000 tokom svog života.

Uprkos svemu tome uspeo je da dođe do svojih osamdesetih godina, a da mu krvni pritisak bude 140/80. Čini se da je njegov organizam predstavljao fizički simbol sposobnosti nacije da se natopi krivicom. Kada već spominjemo falstafovsko ponašanje: postoji jedan zaista opčinjavajući opis, koji je napisao čovek koji je došao u Čartvel da ga intervjuiše, o tome kako je izgledalo posmatrati Čerčila dok kod kuće jede. Uzimao je sve u isto vreme, bez nekog posebnog reda. Zagrabio bi punu viljušku bifteka i pite od iznutrica, zatim bi povukao dim cigare, onda bi dograbio čokoladu, pa otpio malo brendija, zatim još jedno parče mesa – i naravno, sve vreme je pričao.

Kada je njegov smisao za humor u pitanju, kao i duhovitost, pitanje je koliko priča je zaista tačno. Zbog toga je toliko mnogo lažnih priča pripisano Čerčilu – jer se biser formira oko kamenčića istine; ili možda malo više od kamenčića – oblutka.

Ima toliko istinitih priča o Čerčilovom ponašanju da su ti spretni falsifikatori oportunistički iskoristili priliku da dodaju i te lažne, znajući da je ponekad teško razlučiti koje su koje. Tačno je da je 1946. sreo Besi Bradok (Bessie Braddock) – odanu laburističku poslanicu velikih proporcija, koja je jednom prilikom pozivala na to da neki torijevski odbornici budu ubijeni mašinkama – u trenutku kada je bio, kako kažu, „umoran i emotivan“.

„Vinstone“, rekla je narogušeno, „vi ste pijani.“ „Gospođo“, odgovorio je, „vi ste ružni, a ja ću se ujutru otrezniti“. To po današnjim pravilima deluje gotovo neoprostivo surovo; međutim, i treba joj tako jer je bila užasno lična. Ipak, njegov telohranitelj Ron Golding, koji je potvrdio ovu priču, kaže da nije bio potpuno pijan; već je samo malo „lelujao“. Svaka mu čast na brzom odgovoru.

F.E. Smit je jednom rekao: „Čerčil je proveo najbolje godine svog života pripremajući ove brzinske primedbe.“ Ovu je samo izbacio, i time je zaslužio počasno mesto u Dejli ekspresovom istraživanju o najvećim uvredama svih vremena.

Izgleda da je istina i da je napravio šalu na račun lorda čuvara državnog pečata, koji mu je došao u posetu dok je on bio u toaletu. „Kažite lordu čuvaru pečata da sam zapečaćen i da se mogu baviti samo jednim po jednim sranjem“, urlao je. Čak i ako nije rekao sve to, napravio je taj štos – državni(privatni) pečat/zapečaćen u privatnosti.

I ovde vidimo njegovu ljubav prema inverziji – premetanju reda reči na neuobičajen način: kao „početak kraja/kraj početka“ ili „spreman sam da sretnem svog tvorca; a da li je moj tvorac spreman za veliku avanturu susreta sa mnom, je drugo pitanje“; „mi formiramo naše zgrade dok kasnije naše zgrade formiraju nas“; „Ja sam mnogo više dobio od alkohola nego što je alkohol dobio od mene“, i još mnoge druge.

Nastavlja se