Vladavina terora u Srbiji

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Teško je reći da li je novopostavljeni konzul sledio neka Aberdinova poverljiva uputstva ili je bio rukovođen željom da se istakne na samom početku svog mandata, ali on se bez rezervi svrstao uz obrenovićevce i preuzeo vrlo upadljivu ulogu u protestu zbog ustoličenja Aleksandra Karađorđevića. Kada je 7. septembra svrgnuti Mihailo Obrenović napustio Beograd i prešao u Zemun, pratili su ga Fonblank i francuski konzul. U izveštaju od 9. septembra 1842. Fonblank je opisao stanje u Srbiji kao „vladavinu terora“. „Beogradski zatvori su prepuni političkih zatvorenika, a u Zemunu je mnoštvo ljudi izbeglih posle nedavnih promena.“ Nedelju dana kasnije (15. septembar 1842) pisao je „Nedavni izbori kneza bili su pravo ruglo od izbora“, a njihov ishod odredile su očigledne prevare i korumpiranost. U pismu ambasadoru Kaningu, Fonblank je javljao da su novi vlastodršci zaveli pravu strahovladu.. „Sada iz obzira prema istini“, nastavio je Fonblank, pokazujući da ni posle višemesečnog boravka na novoj dužnosti nije naučio ime vladara kod kojeg je akreditovan, „moram i da izričito naglasim da do nedavnih promena u Srbiji nisu dovele želje naroda, da su imućni, valjani i mudri ljudi u Srbiji protiv sadašnjeg stanja stvari i da su u okruzima skoro svi do jednoga za kneza Giku.“ Uskoro potom, krajem septembra, Fonblank je u znak protesta zbog takvog razvoja događaja spustio britansku zastavu na zgradi konzulata u Beogradu, što je značilo prekid zvaničnih odnosa, i otišao u Carigrad da se žali Kaningu.

Kod svog neposrednog pretpostavljenog, međutim, Fonblank nije naišao na razumevanje. Kaning mu je zamerio da je prekoračio svoja ovlašćenja i naredio mu da se odmah vrati u Beograd, a u Srbiju je poslao, kao svog privatnog izaslanika i čoveka u kojeg ima poverenje, Henrija Ostina Lerda, da se upozna s pravim stanjem stvari.

Nekoliko meseci kasnije, u februaru 1843, Fonblank je ponovo u Zemunu i javljao je da se broj izbeglica iz Srbije i dalje povećava. „Samo protekle nedelje više od stotine ih je prebeglo u Austriju“ jer radije napuštaju svoju imovinu i domove nego da dalje pate pod takvom upravom.

Ni u samoj Engleskoj odlomci iz Fonblankovih izveštaja, koje je vlada navodila u odbranu svoje politike, nisu smatrani naročito verodostojnim. Dizraeli je govorio da ga čudi što se uzima u obzir mišljenje čoveka za kojega je sam bivši ministar spoljnih poslova rekao da se ni u kom slučaju ne može smatrati nekim stručnjakom. Taj isti konzul je, podsetio je Dizraeli, opisao novoizabranog srpskog kneza kao 'zanesenog junošu' (an infatuated youth), koji je ustoličen protiv volje svog naroda zahvaljujući tuđim spletkama i korumpiranosti, a ne vlastitom ugledu. „Pokazalo se, međutim, da je taj 'zaneseni junoša' zreo čovek od preko četrdeset godina koji je stekao puno obrazovanje u jednoj vojnoj akademiji u Odesi i koji ima sposobnosti da tu prednost koristi“. Fonblank u svojim zlonamernim izveštajima, tvrdio je Dizraeli, netačno govori da se novi knez služio nečasnim sredstvima. „To je bio slobodan izbor jednog slobodnog naroda kojeg je taj konzul u svojim dopisima oklevetao kao varvarski, ali koji bi se pravednije mogao opisati kao herojski.“ Član britanskog parlamenta i prevodilac naše narodne poezije Džon Bauring je tvrdio da britanska vlada vodi pogrešnu politiku zato što se oslanja na nepouzdane izveštaje koje joj šalje Fonblank. „I prethodna i ova vlada“, izjavio je on u parlamentu 1843, „izuzetno su loše obaveštavane o stanju stvari u Srbiji, pa stoga i nije čudno što su pravljene greške“.

Nastavlja se