Zauzimanje uticajnih ljudi

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Oko 1813. godine stupio je u vojnu službu i u njoj je stekao čin kapetana. Godine 1816. zaposlio se u Ministarstvu spoljnih poslova i bio je najpre konzul za severne francuske pokrajine, a potom konzul za istočnu Prusku. Na tim položajima bio je ukupno šesnaest godina, do 1832, a onda je ostao bez zaposlenja. Palmerston je imao zamerki na neke njegove postupke, pa ga je opozvao i, pošto nije bio zadovoljan opravdanjem koje mu je Fonblank ponudio, otpustio ga je iz službe. Posle toga Fonblank je povremeno živeo u raznim gradovima u Nemačkoj i Belgiji. U Engleskoj ga ponovo srećemo 1835. godine, kada je još uvek bez zaposlenja i trudi se da ponovo dobije neko mesto u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je prijavljen kao „candidate for general employment“. Palmerston izgleda nije hteo da mu ponovo ukaže poverenje, pa je Fonblank i dalje ostao bez zaposlenja i uskoro je dospeo u zatvor za dužnike.

Dalji razvoj događaja možemo samo približno rekonstruisati. Za Fonblanka su se izgleda zauzeli neki uticajni ljudi, možda njegova braća, i on je ipak bio imenovan za konzula u Filadelfiji. Verovatno na osnovu toga, on je uputio sudu molbu da bude pušten iz zatvora. U aktu suda objavljenom uz obaveštenje o datumu rasprave o toj molbi, objavljenom 4. aprila 1837, kaže se da je to imenovanje obznanjeno u Londonskoj gazeti zvaničnom glasilu britanske vlade. Neobično je, međutim, što je vest o tom postavljenju bila u stvari objavljena u Londonskoj gazeti tek godinu dana kasnije, 24. aprila 1838. godine. Još neobičnije je što o Fonblankovom službovanju u Filadelfiji izgleda nema nikakvih neposrednih tragova. Jedno od mogućnih objašnjenja je da je nezadovoljni Palmerston uspevao da odloži, a možda i osujeti to imenovanje.

Ako je ta pretpostavka tačna, lukavi Palmerston je na kraju našao načina i da udovolji Fonblankovim pokroviteljima i da napakosti svojim stranačkim protivnicima. Naime, vlada vikonta Melburna, u kojoj je Palmerston bio ministar, pala je u septembru 1841. godine, a neposredno pred predaju dužnosti Palmerston je postavio – i tako predao u nasleđe svom nasledniku iz suprotnog tabora lordu Aberdinu – devet novih konzula, „u većini slučajeva upravo one koje je ranije odbijao“. Tako se i Fonblank tog meseca našao u „grupi konzula koji su se provukli u službu i čija su postavljenja bila potpisana, zapečaćena i predata u poslednjem času ŠPalmerstonoveĆ političke egzistencije“. To je izazvalo oštre kritike u jednom delu britanske javnosti. „Imenovanje g. Fonblanka na mesto u Srbiji upražnjeno odlaskom pukovnika Hodžisa“, pisao je ugledni londonski časopis Spectator, „kao i … g. Reinsforda za konzula u Bogoti postavljenja su koja bi bila sumnjiva sama po sebi pod bilo kakvim okolnostima, a koja su nesumnjivo nepristojna ako se ima u vidu vreme u kome je do njih došlo“.

Nije stoga čudno što je imenovanje ovog konzula, kao i delatnost njegovog prethodnika u Srbiji, nesumnjivo bilo jedan od razloga zbog kojih su Dizraeli i njegovi politički istomišljenici nekoliko meseci kasnije, početkom marta 1842, pokrenuli u Britanskom parlamentu pitanje delovanja britanske konzularne službe i izložili oštroj kritici Palmerstonov rad. Optuživali su bivšeg ministra spoljnih poslova da je za zvanične britanske predstavnike na Istoku postavljao ljude koji to ne zaslužuju po svojim sposobnostima i znanju, ali koji su nečim zadužili njega ili nekog od njegovih političkih istomišljenika. Prilikom imenovanja konzula, rečeno je u debati, uopšte se ne vodi računa o bilo kakvim prethodnim kvalifikacijama za konzularnu službu. Otuda vlada, kada želi neki zaista valjan i stručan izveštaj iz tih zemalja, mora da se izlaže dodatnom trošku i u njih šalje posebne agente. „Konzularna služba“, tvrdio je Dizraeli, postala je „pribežište za osiromašene“: ako bi neko izgubio imetak ili ugled, postavljan je za konzula. To je verovatno bila aluzija na Fonblanka i njegov boravak u dužničkom zatvoru. Na postavljenje Fonblanka, koji je u to vreme imao skoro pedeset godina, aludirao je i jedan drugi učesnik u debati, ukazujući na to da se „konzularna mesta suviše često popunjavaju ljudima koji su pretrpeli neuspeh ili su nezadovoljni nekim drugim zanimanjem – ljudima koji nisu imali uspeha u drugim poslovima i koji su došli do faze u životu kada čovek ima malo sposobnosti za sticanje, a još manje sklonosti za trud koji sticanje iziskuje.“

Nastavlja se