Unapred uskraćeno pravo

Ministarstvo za finansije još od maja 2007. ima pripremljen Nacrt zakona o denacionalizaciji i građevinskom zemljištu. Do sada u javnost nisu „procurile“ informacije da je Nacrt prosleđen Vladi na pripremu predloga i dostavljanje Skupštini radi donošenja zakona. Teško je objasniti zašto ovaj zakon nije do sada donet, iako je bilo osnova za očekivanje da će biti jedan od prvih na dnevnom redu prvog parlamenta posle 5. oktobra 2000. Vlasnicima i naslednicima ostaje nada da će to ipak biti uskoro.
U odnosu na Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ovaj nacrt ima jednu značajnu novinu, a to je da će pravo na podnošenje zahteva za denacionalizaciju imati i ona fizička lica koja iz opravdanih razloga nisu izvršila prijavu podržavljene imovine po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine – „Službeni glasnik RS“, br. 45/2005. Doduše, ovog momenta ne znamo da li će lica koja su propustila rok morati da dokazuju da su to učinila iz „opravdanih“ razloga, kao ni koji će razlozi biti uvažavani kao „opravdani“.
Međutim, Nacrt ne sledi smer Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine kada su u pitanju osnovi – razlozi za povraćaj imovine. Štaviše, znatno se razlikuje od njega. Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, u članu 1, decidirano navodi da se tim Zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945.
Nacrt o kojem ovde govorimo u prvom članu navodi da se tim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja svojine (restitucije) ili obeštećenja za postojeću imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, radnji i akata, posle 1. januara 1945. oduzeta od fizičkih i pravnih lica i bez pravične naknade podržavljena i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu, kao i za imovinu koja je konfiskovana na osnovu rasističkih propisa, radnji i akata okupatorske vlasti posle 6. aprila 1941. (oduzeta imovina).
Pažljivim čitanjem odmah se uočava da u Nacrtu zakona o denacionalizaciji i građevinskom zemljištu nije predviđeno vraćanje svojine ili obeštećenje za postojeću imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije, posle 1. januara 1945, oduzeta od fizičkih i pravnih lica primenom propisa o konfiskaciji.
Činjenica je da je imovina najveće vrednosti oduzeta po osnovu konfiskacije. Odlukom AVNOJ-a o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile («Službeni list DFJ» br. 2/1945), Jugoslovenima nemačke nacionalnosti konfiskovana je sva imovina, kako nepokretna, tako i pokretna, te imovinska prava. Samo u Vojvodini je, po osnovu Odluke AVNOJ-a, konfiskovano 676.368 kj obradivog poljoprivrednog zemljišta, stoka, poljoprivredne mašine, alati i radila, kuće sa nameštajem i zalihama hrane, fabrike, zalihe gotovih proizvoda, manufakture. Zato se opravdano postavlja pitanje: da li se ovakvim propisom želi izbeći da se imovina vrati i građanima Srbije nemačke nacionalnosti, kojima je ista oduzeta u nekoliko posleratnih godina, primenom propisa o konfiskaciji. Odnosno, da li će i oni imati pravo na povraćaj oduzete im imovine.
Teško da bi autori ovog nacrta mogli da opravdaju izostavljanje konfiskacije kao osnova za vraćanje svojine ili obeštećenja za konfiskovanu imovinu građanima nemačke nacionalnosti, a za takav odnos nema ni potrebe. Velika većina bivših građana Jugoslavije nemačke nacionalnosti je, vraćanjem u svoj zavičaj, ostvarila određena imovinska prava i niti je zainteresovana za povraćaj konfiskovane imovine i svojinskih prava, niti bi na to imala pravo. Pravo na denacionalizaciju bi ostvarili građani Srbije nemačke nacionalnosti. Broj ovih ljudi nije velik (prema popisu iz 2002 – 3901), ali bez obzira na tu činjenicu, denacionalizovana imovina će ostati u Srbiji. Niti ta imovina, niti njena vrednost neće biti „izneta“ van Srbije.
Zato se opravdano postavlja pitanje žele li tvorci Nacrta da isti ponude na donošenje u ovom tekstu, kako bi onemogućili bivše i sadašnje građane Srbije nemačke nacionalnosti da ostvare pravo na povraćaj oduzete imovine.
Takođe, u članu 2. Nacrta utvrđeno je da se odredbe ovog zakona primenjuju na imovinu koja je konfiskovana od strane države, pod uslovom da je pravnosnažnom sudskom odlukom poništena, ukinuta, odnosno preinačena odluka o konfiskaciji. Ovde odmah sledi pitanje: treba li svaki jugoslovenski državljanin nemačke nacionalnosti da ishoduje sudsku odluku o poništenju konfiskacije i kako bi ta odluka trebalo da glasi? Da li bi svojom tužbom za poništenje, ukidanje, odnosno preinačenje odluke o konfiskaciji trebalo da dokazuje da nije nemačke nacionalnosti? Jer, to je bio osnov za konfiskaciju – nemačka nacionalnost. Jedino logično i u konkretnom slučaju pravno i moralno valjano rešenje bi bilo poništenje Odluke AVNOJ-a o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile («Službeni list DFJ» br. 2/1945), koja je bila osnov za konfiskaciju imovine jugoslovenskih državljana nemačke nacionalnosti.
To je pitanje na koje će zakonodavac morati da nađe pravi odgovor, ako odistinski želi da ispravi greške koje je učinila ondašnja vlast i da obešteti sve kojima je imovina oduzeta.