Nema izbora, osim izbora

Dragan Vujadinović Nastavljaju se naša „smutna vremena“. Baš kao da su opet na sceni one SM (Slobodan Milošević)-ove „Dve Srbije“. Prva Srbija postoji samo na RTS-u, u njoj se priča o „lažnoj državi“ i vodi pobednička bitka (mitinzima i opštim napadom na „strane“ izloge) protiv „ostatka sveta“, druga Srbija je ona svakodnevna u kojoj žive obični ljudi, željni boljih puteva, novih radnih mesta i većih plata i penzija. Prva Srbija potpuno zasenila Drugu. Iako u ovoj Drugoj „život ne može da čeka“.
Da ovu drugu, svakodnevnu Srbiju, Parlament ipak nije zaboravio, pokazalo se u petak poslednjeg dana februara Leta Osmog. Sazvana hitna popodnevna sednica sa samo jednom tačkom. Skidanje imuniteta jednom OJR (okružnom javnom tužiocu), jer je osumnjičen za primanje mita u obliku 409 hiljada cigala. Stvar jeste hitna, ali su se mnogi pitali što se nije čekalo do ponedeljka, trećeg marta, kada počinje redovno prolećno zasedanje Parlamenta. Zar se 250 poslanika, i sigurno još toliko pratećih službenika, vozača i novinara, moralo „potezati“ za jednu jedinu tačku, a redovno zasedanje kreće sledećeg radnog dana. Samo za dnevnice i putne troškove „narodnih“, odoše dva-tri miliona. Ipak se izgleda znao razlog. Organizatori se uplašili da redovna sednica, zakazana za peti mart, možda neće uspeti. (Što se i obistinilo, o čemu ćete čitati u nastavku teksta). A imunitet ne može da čeka).
Valjda da bi se opravdale dnevnice i TV gledaoci podsetili na jesenje replike i obračune, dvostruki doktor (prava i „poslovnika“) Batić i šef radikala Todorović zapodenuli prvu prolećnu kavgu. Tema je toliko, a svima se, u petak po podne žuri. Tako da je predsednik Oliver „lepo“ zamolio da jedan od oratora ipak prvi odustane (kao ona dva jarca na uzanom brvnu). Doktor je poslušao, pa je u četiri po podne izglasano oduzimanje imuniteta i završena prva posebna sednica (da se samo pričalo o temi, moglo se završiti i za deset minuta).
Petog marta u deset sati, trebala da počne prva sednica prvog redovnog zasedanja Leta Osmog sa 34 tačke dnevnog reda. Trebala, ali nije. Nije jer je Toma predložio a Miloš (Aligrudić) i Ivica (Dačić) se složili, da se po hitnom postupku, kao prva tačka uvrsti Rezolucija (ko zna koja po redu), da se sa Evropskom unijom može razgovarati o pridruživanju, samo ako poništi „lažnu državu“ Kosovo. Kvoruma (126 poslanika), u inače punoj sali, nije bilo jer su i neki predlagači nešto kalkulisali. Usaglašena trojka (SRS, narodnjaci i SPS) imaju 140, a na prvom brojanju nisu mogli da pređu 113 poslanika. Tako da je predsednik Oliver odredio novi početak za sat vremena.
Kvorum stigao u drugom pokušaju. Izglasan najpre redovni dnevni red sa 34 tačke, onda i četiri dopunske tačke uvrštene na predlog Vlade po hitnom postupku, i na kraju „ekcesna“ Tomina rezolucija. Najpre je uvrštena u dnevni red, zatim se putem novog glasanja probila na redni broj „jedan“. Međutim rasprava nije počela, iako je predlagač Toma (ujedno i kopredsednik Vlade, kako ga sve više oslovljavaju), zapretio Oliveru smenom, ukoliko prekine sednicu. Pozvao se na jedan član Poslovnika koji kaže da Hajd može raspravljati i ako nema mišljenja Vlade ili nadležnog odbora. Radi se o onom istom Tomi (takvi su bili i drugi opozicioni lideri), koji nije dozvoljavao da se raspravja čak ni o najmanjim amandmanima bez „napismenog“ mišljenja i „živog“ ovlašćenog predstavnika Vlade (uz dopunski uslov da to mora biti ministar).
Uprkos pretnjama, predsednik je ipak odredio pauzu dok Vlada ne dostavi mišljenje o predlogu Rezolucije. Tako da nastavak, odnosno pravi početak ovogodišnjeg zasedanja, može biti već u petak, sedmog marta (pošto su četvrtkom, makar do skoro, bile redovne sednice), a ne mora nikad. Loptica je tako, makar privremeno vraćena u dvorište Vlade, odakle i je bačena.
Uglavnom za ovo kratko vreme dok se utvrđivao dnevni red, Parlamentom su „prodefilovale“ dve Većine. Prva, ona postojeća, je glasala za redovne tačke dnevnog reda. Ova novoformirana (radikalsko-narodno-socijalistička) je glasala za uvrštenje rezolucije.
Jedan Parlament, dve Većine. Što bi rekao legendarni sportski komentator Mladen Delić „ljudi moji, je li ovo moguće“ (sa naglaskom na „u“). Sve je u Srbiji, zemlji čuda, moguće. Druže Mladene.
Pa i varijanta da Vlada o nekom važnom dokumentu ima negativan stav, a da ga Parlament ipak usvoji. Jer je u četvrtak šestog marta, Vlada ipak odmah raspravljala i odbila Tominu rezoluciju. Narodnjaka na čelu sa Profesorom Premijerom nije bilo dovoljno. Sedam prema petnaest, za Rezoliciju. Preglasao ih tandem Boža-Mlađan(i) and comp. Tako da će u četvrtak trinestog marta, za kada je zakazan nastavak tj. pravi početak prve sednice prvog redovnog zasedanja, rasprava o prvoj tački dnevnog reda (Tominoj rezoluciji) početi sa negativnim (preglasanim) mišljenjem Vlade. (Biće krajnje zanimljivo, ako do sednice uopšte dođe, ko će biti ovlašćeni pradstavnik Vlade. Ili će doći čitava Vlada sa oba krila, na oproštajni okrugli sto.).
A onda će da na delo stupi novoformirana koalicija i izglasa rezoluciju. Iz dvojke u keca, kako bi rekli kladioničari. Je li to moguće, druže Mladene. Hoće li pasti Vlada, Parlament, ili oboje. Najgore i najneukusnije će biti da sve ostane kako je sada. Da postoje zakonodavne i izvršne institucije, ali da ne rade kao jedinstvene institucije. Već svako svoje, onako po „kružocima“. Na jednoj sednici prvi kružok delegira svoje teme, ovi drugi se ne mešaju. Na sledećem sastanku, uloge se promene. I tako u krug. Kakva jedinstvena strategija, ciljevi, misija i vizija. Dvovlašće, bre. Samo nekako suptilno, uvijeno u celofan.
Zato se na kraju vraćam naslovu. Ima više varijanti opstajanja sadašnjih institucija (održavanje na neodređeno vreme sadašnje „dve većine“ ili dvovlašća, nova Vlada sastavljena po meri novoformirane Parlamentarne većine ili nešto treće), ali je samo jedna varijanta poštena, jer u prvi plan ne stavlja očuvanje „gole“ vlasti. Ona naslovna – nema izbora osim izbora.