Pravo na „pristrasnost“

Gordana Logar Danas, ovog ponedeljka već će sve biti završeno oko izbora. Što nije slučaj u ovom času kad ovaj tekst nastaje. Zahvaljući ovoj drugoj okolnosti još je nepoznato i da li je „prvi demokratski izabran premijer u Srbiji 2000.“ gospodin Koštunica poštovao jedno jedino neprikosnoveno demokratsko pravilo – da glasa. Ovaj čin je bar dosad ostao apsolutni simbol demokratije za koju se inače zna da ima raznih oblika naročito u savremenom svetu, a još više neverovatnih tumačenja u današnjoj srpskoj političkoj javnosti. Možda i zato što ovde svako demokratiju meri prema sebi, premijer je još pre nekoliko dana – čak između dva izborna kruga – bio zatečen saznanjem da su u Srbiji izbori, bar što se njegovog izlaska tiče. Priznao je to javno, što je prilično neuobičajeno za ličnost koje uglavnom u javnosti nema, pa je samim tim tako nešto od demokratski izabranog predsednika s pravom moglo da uđe u neke političke anale koji ne beleže samo i pre svega mudrosti.
Možda je ipak olakšavajuća okolnost za premijera i to što jeste izabran demokratski, ali nije – ma koliko to isticali njemu bliski – istinski i sištinski lično porazio Slobodana Miloševića. Bez podrške celog tadašnjeg koalicionog DOS-a koji ga je naimenovao na mesto predsedničkog kandidata uprkos činjenici da nikad ranije sa njima nije bio u protestima, na okupljanjima, na ulicama, u šetnjama protiv Miloševićevog režima. Zbog ovakve premijerove prirode, ali i sredine u kojoj eto uspešno živi i radi, može se dogoditi da, s razlogom ugledni i cenjeni, profesor dr Vojin Dimitrijević bude demantovan. Rekao je da je to kraj političke (bar demokratske valjda) karijere Vojislava Koštunice. Ovde to baš i ne mora da bude tako. Treba li reći – nažalost?
I baš zbog rizika da se u jednom novinskom tekstu napiše ta reč nažalost, nameće se drugo nimalo beznačajno pitanje koje je veoma specifično (a kakvo bi inače moglo da bude u ovdašnjoj Srbiji): imaju li novinari pravo na takozvanu pristrasnost naročito kad je reč o izborima. Ovakvo pitanje – potrebno je upozoriti – važi samo za „staromodne novinarske, profesionalne postulate“ koji valjda sve manje važe bar u ovdašnjem razigranom medijskom tržištu. Tu se navija svakog dana i to na onaj poznati način – ko se kome dopada, odnosno ako se neko nekom mediju dopada objavljuju se sve strašne stvari o onome ko je na suprotonoj strani i za to je još može zaraditi lepa para, ali to je već druga tema. Ova sada je zašto se većina medija (naročito elektonskih) u predizbornoj kampanji pribegavala plaćenim predizbornim reklamama na račun sopstvenih informacija.
Zašto je ono što je objektivno, a to je jedino i isključivo informativnost bez komentara i navijanja u samom tekstu informacije, zamenjena nekom vrstom neutralnosti (dobar primer, mada ne i jedini duel kandidata na javnom servisu) i to baš u ozbiljnim političkim medijima? Bilo da su dnevni, nedeljni, štampani, elektronski, a ne tabloidi i stranačka izdanja kakvo je na primer Velika Srbija, što jeste legitimno glasilo radikala?
Na ovako postavljeno pitanje teško se odgovara u jednom običnom novinskom tekstu i to napisano iz pera novinara (staromodnog?) bez pretenzija političkog istraživanja, analiziranja, zaključivanja i samim tim „s vrha glave“ kako se to malo pežorativno kaže. Ipak, postoji nešto što se ni u takvim okolnostima ne može poreći, uz sve rizike koje nosi. Svaki medij, svaki dnevni ili nedeljni list, svaka TV ili radio stanica imaju pravo da se u komentaru redakcijskom, najbolje onom nepotpisanom iza čega stoji uređivačka politika svom svojom snagom, opredeli za jedan program, što znači u predsedničkim izborima za jednu ličnost. To pravo mediji mogu da iskoriste i ne moraju, ali im se odluka da to učine ne može poreći i ne mogu biti optuženi za pristrasnost. Uz jedno ograničenje koje se tiče informativnosti i jedinog uslova takođe „čisto novinarskog“: da o svemu u izbornoj kampanji pošteno informišu uključujući u potpuno istoj ravni i sve one za koje se nisu opredelili. U informacijama radikali i demokrate su isto, u smislu šta rade, gde idu, šta obećavaju i govore biračima. Mada i tu može da postoji izuzetak na koji svaki ozbiljni politički medij ima takođe pravo: da ne objavi izjavu jednog kandidata o tome da je onaj drugi lopov, potkupljen, primao mito. Takvu optužbu novinar bi morao bar naknadno da proveri makoliko bio u cajtnotu, ako već medij ne može da odoli, a da ne objavi tako nešto – makoliko pretendovao da bude ozbiljan (odgovoran nije baš prikladna reč više).
Da ova „staromodna“ pravila još u profesiji važe može se videti i iz uglednih medija iz sveta. Upravo ovih dana svi su i ovde objavili da je Njujork Tajms podržao Hilari Klinton kao demokratu i Džona Mekejna kao republikanca. Činjenica je da je to bilo u redakcijskom komentaru, da to odgovara uređivačkoj politici lista i što je najvažnije za svakog od njih i njihovih protivkandidata napisali su zašto su za, a zašto protiv. Da objektivno informišu o svemu ne bi trebalo ni napominjati.