Osamljeni zidovi na severu Bačke

Salaši kao objekti, ali i način života bačkih i dobrog dela paora u ostalim delovima Vojvodine, mogu vrlo brzo postati samo muzejska vrednost. Oni nestaju pred očima samo jedne generacije, a nekada su, krajem 19. veka, bili važan oslonac ekonomskog i socijalnog razvoja čitavog kraja. Njihov nestanak ubrzao je bez sumnje i težak položaj poljoprivrednika koji beže od života bez perspektive.
Idilična predstava o vojvođanskim salašima kao romantičnim seoskim kućama crvenih krovova, s belim bagremovima, lepim snašama i dobrim vinom sada je već daleka prošlost. Nekada ih je bilo na hiljade, a danas je preostao jedva deseti deo tog bogatstva. Većina je poklekla pred vremenom, a na njihovom mestu, razbacani po bačkoj ravnici, stoje samo razvaljeni i osamljeni zidovi, kao svedoci nekadašnjeg života.

Ne mogu svi da otvore kafane i čarde

– Pojedini salaši u Vojvodini opstali su kao turističke atrakcije, pretvoreni u restorane ili ribnjake, ali ne mogu svi salaši postati kafane i čarde – kaže Božana Đelmiš Sabanov, koja je pokrenula akciju spasavanja salaša. Ona, naime, već dugo fotografiše salaše, želeći da sačuva uspomenu na njih, ali i da upozori na njihovo propadanje. Uglavnom slika ostatke zidova, čardaka, štala, u nadi da će na taj način alarmirati javnost i pokrenuti je na akciju.

– Salaši zaista jesu zaštitni znak Bačke, kao i dobrog dela Vojvodine. Kada vidiš salaš i svom vidokrugu odmah znaš gde si. Ovako, s napuštenim imanjima i objektima sravnjenim sa zemljom, s predelom koji liči na običnu pustaru, Bačka gubi svoj identitet. A oni su mogli postati njen brend – tvrdi Božana Đelmiš Sabanov.

Preostali su samo oni čiji su vlasnici uspeli da se ekonomski osnaže i modernizuju svoja imanja, ali je njih veoma malo. Među preživelim salašima je u stvari najviše staračkih domaćinstava, kojima se kraj vrlo brzo može naslutiti, što se vidi i po naherenim krovovima, praznim čardacima i srušenim ogradama koje nema ko da popravi…
– Nastanak salaša vezuje se za 1779. godinu, kada je carskom poveljom Marije Terezije Subotica proglašena za slobodni kraljevski grad, kaže Mirko Grlica, subotički istoričar. – S tom poveljom Subotičani su otkupili i ogromnu teritoriju oko grada, koju je činilo dvanaest pustara, što je bio jedan od najvećih poseda u celoj Habsburškoj monarhiji. Južna granica tog poseda bila je od centra Subotice praktično udaljena više od trideset kilometara. Na tim pustarama u narednim godinama i decenijama nikli su mnogobrojni salaši koji su bili specifičan odgovor na način privređivanja koji je nametala činjenica da se moralo živeti daleko od grada. Vlasnici sitnih poseda gradili su svoje kuće na tim imanjima i tamo organizovali svoj život uglavnom nezavisan od udaljene varoši, provodeći čitav svoj vek na tim imanjima. Njihova veza s gradom svodila se na nekoliko poseta tokom godine, radi prodaje proizvoda ili plaćanja poreza i drugih obaveza državi, kaže Grlica.
Salaš je u suštini bio samostalna ekonomska i socijalna celina, organizovan tako da je sam sebe mogao izdržavati i hraniti. Jedino što se kupovalo bili su so, šećer i petrolej – sve ostalo su sami salašari proizvodili. Tkali su, pleli, preli vunu, izrađivali odeću, a donekle i obuću. Uz to, salaši su imali i svoje škole, te su i u tome bili nezavisni od grada.
Organizacija života na salašima bila je vrlo zanimljiva – na njemu je po pravilu živelo više generacija, a tom zajednicom je upravljao najstariji član, odnosno onaj ko je „stekao imanje“.
– Znalo se ko je baćo, ko je držao kajase, kaže sestra Eleonora, redovnica subotičke župe, koja je rođena i odrasla na salašu, a i danas je vezana za žitelje preostalih salaša. Ta je zajednica imala i svoja stroga pravila u pogledu zaduženja na imanju i svako je znao svoj posao. Niko nije sedeo besposlen, od dece pa do najstarijih… Bilo je, recimo, sramota za mladu devojku da sedi badava i da zjali. Nju su od malih nogu učili spremanju kuće, štrikanju, šlingovanju, peglanju… Muškarci su namirivali stoku i radili teže poslove u polju.
Svoj puni procvat salaši su doživeli sredinom 19. veka, a njihovo propadanje počinje krajem sedamdesetih godina 20. veka. Tada počinje i masovno napuštanje salaša i odlazak novih generacija u grad, koji beže od života bez perspektive i posla koji ne obezbeđuje pristojan život. Ima danas doduše salaša s telefonima, satelitskom televizijom, traktorima i automobilima, ali su oni više nego malobrojni, i to uglavnom ukoliko se nalaze u blizini izgrađenih puteva. Oni zabačeniji žive kao da je vreme stalo, a taj hendikep plaćaju svojim laganim umiranjem.
Međutim, plodna panonska ravnica pruža mogućnosti da se od nje dobro živi, te se izumiranje salaša može shvatiti i kao posledica kratkovidosti jedne loše ekonomske politike. Stoga njihov nestanak nije samo etnološki i kulturni gubitak, već i neminovno socijalno propadanje stanovnika salaša. Napuštanjem dotadašnjeg načina života salašari, bar dobar deo njih, postaju neka vrsta gradskog proletarijata, ljudi bez sigurne egzistencije.