Rehabilitacija bez pokrića

Ugledni kolumnista britanskog Gardijana Sajmon Tisdal ocenio je deklaraciju o nezavisnosti Kosova, uz podršku zapadnih zemalja i bez jasnog mandata Saveta bezbednosti UN, kao „ekstremnu primenu“ kušnerovsko-blerovske doktrine humanitarnog intervencionizma. Londonski Independent on sandej nazvao je, pak, novi status Kosova „trijumfom liberalnog intervencionizma“.
Konotacija takvih ocena svodi se na zaključak da je jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova dala novi impuls razočaranim pristalicama ove kontroverzne doktrine i prakse. Moglo bi se očekivati da će katastrofalan učinak u Iraku i neuspesi u Avganistanu bar u izvesnoj meri ohladili entuzijazam zapadnih lidera da vojno intervenišu u tuđim zemljama u ime demokratije i ljudskih prava. Umesto toga, sada prisustvujemo očiglednim nastojanjima da se rehabilituju ideje liberalnog intervencionizma koje su tako tragično ubedljivo diskreditovane na poljima smrti u Samari i Faludži, vrletima Avganistana ili na Kosovu.

Gardijan o kosovskom iskustvu

Sjumes Majlajn piše u Gardijanu: „Kampanja NATO bombardovanja 1999, bez podrške UN, koja se smatra kršenjem međunarodnog prava, trebalo je da zaustavi represiju i etničko čišćenje, ali je izazvala povećanje i jednog i drugog; srpsko povlačenje obezbeđeno je samo ruskim pritiskom; usledilo je masovno osvetničko etničko čišćenje Srba i Roma, uključujući gotovo celokupnu srpsku populaciju u Prištini. Posle osam godina NATO okupacije pod nominalnom administracijom UN, Kosovo je ogrezlo u kriminalu, etnički je podeljenije nego ikada, a nezaposlenost dostiže 50 odsto. Kosovo je i domaćin američke vojne bazu koji je izaslanik EU za ljudska prava ocenio kao mini verziju Gvantanama. Podrškom jednoj strani u nekoj vrsti građanskog rata i ignorisanjem UN, zapadne sile su samo pogoršale humanitarnu krizu, ostavile kao nasleđe osiromašenu okupaciju i nisu uspele da reše postojeći konflikt.

Kosovo je, istovremeno, postavilo osnovu i za genocidno razaranje, pustošenje i krvoproliće u Iraku. Štaviše, invazija na ovu zemlju izvršena je ne samo uz ignorisanje UN, već na bazi lažnih tvrdnji kojima je američka administracija obmanula čitav svet. Učinak je katastrofalan. SAD i Velika Britanija odgovorne su za stotine hiljada nevinih žrtava, milionsku armiju izbeglica u Iraku i Avganistanu, masovna kršenja ljudskih prava, torturu, ubistva i sakaćenja iračkih zatvorenika. Humanitarna kriza koja je usledila drastično prevazilazi sve ono što se događalo u bivšoj Jugoslaviji. Tokom devedesetih povećano je etničko i sektaško nasilje, čitavi regioni su destabilizovani, a konflikti nisu rešeni“ – piše Gardijan.

Proces oporavka započet je imenovanjem najvatrenijeg intervencioniste Bernara Kušnera za francuskog ministra inostranih poslova. Pridružio mu se onda britanski premijer Gordon Braun, kada je krajem prošle godine na glavnom banketu lordova ponovio da Zapad ima pravo da interveniše van svojih granica. Njegov ministar inostranih poslova Dejvid Milibend tvrdi da „greške“ u Iraku i Avganistanu ne bi smele da oslabe moralne impulse da se interveniše u svetu zarad podrške demokratiji, „ekonomskoj slobodi“ i humanitarizmu, bilo mirnim sredstvima bilo silom. U međuvremenu, oba kandidata za predsedničku nominaciju u SAD iz demokratskog tabora postavili su proverene liberalne intervencioniste kao savetnike za spoljnu politiku: akademika Samantu Pauer (Barak Obama); veterane administracije iz devedesetih Ričarda Holbruka i Medlin Olbrajt (Hilari Klinton). Taj kružok kompletirao je Džon Vilijams, spin doktor u britanskom ministarstvu inostranih poslova, koji je sastavio onaj zloglasni dosije o iračkom ratu 2002. U podužem prošlonedeljnom novinskom tekstu Vilijams, između ostalog, kaže da ga je „rat na Kosovu ubedio da prati Tonija Blera povodom Iraka i da bi bila tragedija ako Irak onemogući budućnost Kosova“.
Imaju li intervencionisti stvarnih razloga za slavlje? Da li slučaj Kosova zaista rehabilituje liberalnu intervenciju, ili razotkriva urođene mane koje su u njenoj prirodi?
Humanitarne intervencije nisu a priori pogrešne i dozvoljene su u sistemu kolektivne bezbednosti UN, ali uz poštovanje Glave VII Povelje, koja predviđa da je na Ujedinjenim nacijama da ocene ima li razloga da se interveniše na toj osnovi u nekoj državi. Svetski samit UN Agenda 2005. složio se sa „odgovornošću da se zaštiti stanovništvo od genocida ili masovnih zločina, što kao krajnje sredstvo podrazumeva i upotrebu oružanih snaga“.
Osnovni problem je u tome što je ova ideja od samog nastanka postavljena naglavačke. U dosadašnjoj praksi stvarne slučajeve intervencija sa stanovišta humanitarnih normi teško je naći, iako su humanitarne namere svakom prilikom isturane u prvi plan. Invazije na Avganistan, Irak, Somaliju, Haiti ili Kosovo nisu pokrenute iz humanitarnih razloga, mada su stalno pravdane zaštitom civila. Čak i površna analiza otkriva da su istinski razlozi humanitarnih intervencija bili prevashodno u sferi spoljnopolitičkih i globalnih interesa SAD, kao i nacionalnih i regionalnih interesa NATO i zemalja članica Alijanse. Na drugoj strani, većina intervencija izvedena je uz zaobilaženje Ujedinjenih nacija i bez neophodnog dovoljnog stepena međunarodnog konsenzusa.
Ove činjenice daju stoga za pravo školi mišljenja koja optužuje vodeće zapadne sile da bezobzirno zloupotrebljavaju „rupu“ u međunarodnom pravu, koja je nastala na kontradikciji u relaciji između zabrane rušenja državnog suvereniteta, garantovanog Poveljom UN, i Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (kasnije pretočene u Sporazuma o ljudskim pravima), koja garantuje pravo pojedinca protiv represivnog državnog režima. Činjenice ukazuju, takođe, da je primena selektivna, odnosno da su se vojne intervencije sručile po pravilu na male i slabe zemlje, koje nisu bile u stanju da se efikasnije odbrane, ili nisu figurirale kao ključni saveznici pre svega SAD i NATO. Praktično, sve se svodi na pitanje moći i ko koga podržava.
Kad pristalice nezavisnosti Kosova tvrde da su kosovski Albanci patili pod srpskom vladavinom i da je Miloševićevo brutalno potčinjavanje Albanaca lišilo Srbiju moralnog i legalnog prava da vlada teritorijom, onda su takvi argumenti isključivo u sferi politike, a ne prava. Zar Kurdi i Čečeni nisu patili, možda čak i više nego kosovski Albanci?
Niko ko iole drži do objektivnosti ne može poreći da je na Kosovu bilo humanitarnih problema i da su ljudska prava kršena, što se navodi kao glavni razlog za kampanju NATO bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. U jednom godišnjem izveštaju američkog Stejt dipartmenta kaže se, recimo, da je broj političkih ubistava u Kolumbiji, iza kojih se nalaze vlada i njene paramilitarne organizacije, bio na nivou Kosova. Situacija u Turskoj je još od 1994. dramatičnija nego što je ikada bila na Kosovu. Turske vlasti drastično su kršile i krše ljudska prava Kurda, veliki broj sela je uništen, u sukobima je ubijeno 30.000 ljudi, dok je oko milion Kurda emigriralo iz zemlje. Američka administracija nije, međutim, preduzela ništa. Nijedna organizacija za zaštitu ljudskih prava ugroženih kategorija stanovništva nije digla glas, niti inicirala ikakvu legitimnu akciju u UN. Kurdski pobunjenici proglašeni su za teroriste, iako traže samo autonomiju, dok Ankara danas nesmetano nastavlja vojne operacije u Iraku, uz krajnje mlake ukore iz Vašingtona. U slučaju Čečenije, zbog razmera razaranja i broja žrtava koji ubedljivo prevazilaze sve ono što je viđeno na ratištima bivše Jugoslavije i prekomerne upotrebe oružane sile protiv čečenskih terorista, nikome, naravno, nije palo na pamet da na Moskvu pošalje bombardere.
Na vrhuncu NATO bombardovanja 1999. Toni Bler je definisao pet pravila za intervenciju kao dela njegove „doktrine međunarodne zajednice“, koja su postala katehizis za liberalne intervencioniste. Jedno od centralnih pravila na kojem počiva kredibilitet međunarodne intervencije jeste jasan kriterijum za ono što se definiše kao uspeh. Učinak je porazan: dugačka lista neuspeha i nekoliko delimičnih uspeha. U retke primere pozitivnog ishoda, koji se samo delimično mogu podvesti pod pojam humanitarnog intervencionizma, spadaju ograničena vojna intervencija preduzeta na poziv postojeće vlade (Sijera Leone), na osnovu eksplicitnog multilateralnog sporazuma (Istočni Timor), ili oba razloga u Demokratskoj Republici Kongu (Itiri oblast)
Nema, nažalost, nikakve nade da će oslabiti pritisak da se oživi unilateralni liberalni intervencionizam, ili da će Amerika i njeni saveznici pristati da budu sputani normativima UN, kako je to rekao Frensis Fukujama. Države NATO koriste realnost da se niko u svetu nikada neće usuditi da napadne SAD ili neku zemlju članicu, jer bi se to pretvorilo u svetski konflikt s nesagledivim posledicama po ljudsku vrstu. Ne postoje, takođe, ni najmanji izgledi za nekakvu humanitarnu intervenciju protiv okupatora u Iraku iz očiglednog razloga što je reč o najmoćnijim državama u svetu koje deluju sa izvesnim saznanjem da nikada neće biti predmet nasilnih sankcija zbog kršenja humanitarizma i međunarodnog prava.
John Laughland, autor dela „Korupcija međunarodne pravde“, navodi još jedan razlog protiv intervencija. „U svakom intervencionizmu postoji fatalna nepovezanost između vlasti i odgovornosti. Međunarodna zajednica upravljala je, recimo, gotovo svakim aspektom raspada Jugoslavije, od Brionskog sporazuma pod pokroviteljstvom EU, svega nekoliko dana od rata u Sloveniji 1991. Međutim, uvek je za rezultate okrivljavala lokalce. Novu vladu Kosova kontrolisaće međunarodni mentori, ali ni one verovatno nikada neće prihvatiti odgovornost za rezultate. Oni više vole da vladaju iza scene u opasnom, namernom jazu između pojavljivanja i realnosti“.