O b r a z l o ž e nj e

Postupajući po tužbi podnetoj dana 6. 7. 2000. godine, definitivno opredeljenom u pogledu visine tužbenog zahteva podneskom od 22. 12. 2005. godine, tužilja je tražila solidarno obavezivanje tuženih na naknadu štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova i straha u iznosu od 350.000 dinara i umanjenja opšteživotne sposobnosti u iznosu od 250.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.
U referatu tužbe je navela da je u tekstu objavljenom pod naslovom „Svi poraženi slave pobedu“ u listu „Vikend danas“, čiji je izdavač prvotuženi, u prvom planu objavljena njena slika bez znanja i dozvole.
Predmetnim tekstom je na uvredljiv način predstavljen motiv okupljanja na tom mitingu održanom na godišnjicu NATO bombardovanja, kome tužilja uopšte nije prisustvovala.
Objavljena slika u krupnom planu prepoznatljiva je za sve bliske prijatelje tužilje, kao i za njene poznanike i susede a preuzeta je sa javnog okupljanja na koncertu „Pesmom protiv agresije“, kome je ona prisustvovala.
Iznošenjem neistinitih podataka o njenom prisustvu na mitingu održanom na godišnjicu NATO bombardovanja tužilja je doživela niz neprijatnosti i bila napadana kao „Slobin čovek“, uz primanje mnogih anonimnih pretnji upućenih kako njoj tako i njenoj deci.
Zbog opisanog ponašanja ljudi iz svoje okoline trpela je duševne bolove i strah, koji su uzrokovali narušavanje njenog psihičkog zdravlja, zbog čega je naknadu štete opredelila na opisani način.
U prilog osnovanosti svog potraživanja predložila je izvođenje pismenih dokaza, saslušanje svedoka i sebe u svojstvu parnične stranke, te veštačenje od strane sudskog veštaka medicinske struke.
Troškove je tražila i opredelila.
Tuženi su sporili osnovanost i visinu zahteva navodeći da je čl. 49 tačka 9 i 10 Zakona o javnom informisanju propisano da u slučaju kada se fotografski zapis odnosi na mnoštvo likova odnosno kada se radi o zapisu sa javnog skupa ne može biti odgovornosti za objavljivanje fotografije, niti je za to potrebno tražiti saglasnost lica čiji se likovi na fotografijama nalaze.
Visinu zahteva su sporili kao previsoko odmerenu.
Troškove postupka su tražili.
Postupajući po tužbi usmerenoj na ovde tužena lica sud je presudom P. br. 311/05 od 14. 2. 2006. godine zahtev usvojio, ali je ista presudom Okružnog suda u Beogradu Gž-7955/06. od 28. 6. 2006. godine delimično ukinuta u odnosu na traženu naknadu za pretrpljene duševne bolove sa obrazloženjem da je „nejasno na ime kog vida nematerijalne štete je sud tužilji dosudio sumu od 350.000 dinara“.
U cilju ispitivanja osnovanosti tužbenog zahteva u preostalom delu sud je izveo predložene dokaze, pa je njihovom ocenom u smislu čl. 8 ZPP odlučio kao u izreci.
Saslušana u svojstvu parnične stranke tužilja je izjavila da je početkom bombardovanja naše zemlje 1999. godine sa svojom mlađom ćerkom otišla na koncert na Trg Republike jer joj je zbog stresa bilo lakše da bude van kuće, među narodom. Na istom skupu srela je svoju prijateljicu novinarku lista „TV Novosti“ Zoricu Konić i fotografa koga zna po nadimku „Munja“, koji ju je fotografisao dok je ona držala list „TV Novosti“, na čijoj se naslovnoj strani nalazio lik tadašnjeg predsednika Republike Srbije Slobodana Miloševića.
Smatrala je da objavljivanje njene fotografije od strane prvotuženog i njeno dovođenje u vezu sa skupom na koji se odnosi tekst novinara Ivana Torova a kome ona nije prisustvovala predstavlja zloupotrebu zbog koje je ona doživela razne neprijatnosti, a njena ćerka je u šestom mesecu trudnoće doživela spontani pobačaj, jer više nije mogla da podnese šikaniranje tužilje od strane okoline.
Objasnila je da joj se polovina Zemuna podsmevala nazivajući je „Slobinicom“ i to u vreme kada uopšte nije bilo bezazleno pripadati bilo kojoj političkoj opciji. Objavljivanje njene fotografije u vezi sa pomenutim tekstom pod naslovom „Svi poraženi slave pobedu“, povredilo ju je jer se ni u kom slučaju nije osećala poraženom, već pobednikom, budući da je bombardovanje preživela a osim toga njena fotografija u vezi sa objavljenim tekstom bila je povod za niz neprijatnosti koje je preživela i zbog toga što su joj članovi DOS-a pretili i tri puta joj razbijali prozore a zbog čega je zajedno sa celom svojom porodicom permanentno bila pod stresom.
Svedok Olga Glišić je navela da je sa tužiljom zajedno radila na trećem kanalu „Radio televizije Srbije“ i da je poznaje od 1992. godine da je tužilja važila za veselu ličnost punu duha, a da je po objavljivanju sporne fotografije postala depresivna.
Prilikom jedne posete tužilji svedokinja ju je zatekla kako sa poda svog stana skuplja staklo kojom prilikom joj je tužilja rekla da je lomljenje prozorskog okna posledica objavljivanja predmetne fotografije.
Svedokinja je bila jasna u navodu da su svi ovi događaji, vezani za objavljivanje tužiljine fotografije, istu kao ličnost bitno izmenili, da više nije tako društvena niti spremna da izađe i da se našali, a da se tužiljina ćerka zbog nemogućnosti da trpi presiju okoline, odselila iz stana u kome su zajedno živele, da bi u šestom mesecu trudnoće doživela spontani pobačaj.
Svedok Ljiljana Bogdanović je navela da je tužilja koleginica njenog brata, i da je svojevremeno radila u Saveznom SUP-u, da je tokom bombardovanja 1999. godine, sa svojom ćerkom Tamarom redovno dolazila na mitinge na Trg Republike, jer je veliki patriota.
Iz tužiljine priče svedok zna da je prilikom jedne posete takvom skupu tužilja srela novinarku Zoricu i da se šalila kako će se slikati sa predsednikom Slobodanom Miloševićem, čiji je lik bio objavljen na naslovnoj strani jednog časopisa.
Svedok Bogdanović je takođe navela da je tužilja do objavljivanja predmetne fotografije bila vedra i raspoložena osoba a nakon toga sasvim drugačija i depresivna, imajući u vidu da je po objavljivanju iste doživljavala brojne neprijatnosti: razbijani su joj prozori, nazivana je „Slobinicom“, noću su je uznemiravali telefonom, vređali i psovali, tako da je njena ćerka usled pritisaka, koje je trpela čitava porodica, u šestom mesecu trudnoće doživela spontani pobačaj.
Izvedenim dokazima sud je nesumnjivo utvrdio da je tužiljina fotografija, snimljena od strane njenog poznanika fotografa koga tužilja zna po nadimku „Munja“ slikana tokom mitinga podrške koji su na Trgu Republike održavani tokom bombardovanja naše zemlje 1999. godine, bez njene saglasnosti objavljena kao ilustracija teksta „Svi poraženi slave pobedu“, objavljenog u listu „Vikend danas“, čiji je izdavač prvotuženi, a glavni i odgovorni urednik drugotuženi.
Sud je takođe utvrdio da je usled objavljivanja ove tužiljine fotografije, na kojoj se njen lik nalazi u prvom planu kao prepoznatljiv tužilja zajedno sa članovima svoje porodice doživela brojne neprijatnosti koje su dovele do toga da je ona od vedre i raspoložene osobe, uvek spremne za šalu došla u stanje depresivne anhedonije, koja prema nalazu sudskog veštaka neuropsihijatra dr Zorana Đurića od 2. 12. 2005. godine njenu opštu životnu aktivnost umanjuje za 10% uz permanentno trpljenje duševnih bolova i straha.
U svom nalazu veštak je naveo da je tužilja strah visokog intenziteta trpela tri dana, strah srednjeg intenziteta otprilike dve nedelje, dok su „osećanje povređenosti, sramote i straha od ljudi i njihove agresivnosti izmenili njen život“, dovodeći i do somatskih poremećaja njenog zdravlja u obliku opstruktivnog bronhitisa, što je uzrokovalo smanjenje opšteživotne aktivnosti za 10%.
Imajući u vidu izloženo sud nalazi da su tuženi saglasno čl. 43 Zakona o javnom informisanju, koji propisuje da se zapis slika ne može objaviti bez pristanka lica čiji je lik na njemu sadržan ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice, obavezni da joj solidarno naknade traženu štetu.
Po nalaženju ovog suda tuženi ne mogu izbeći odgovornost primenom čl. 49 tač. 9 i 10 Zakona o javnom informisanju, na koji se pozivaju u svom odgovoru na tužbu, jer se, kako se iz priloženog teksta uz koji je objavljena tužiljina fotografija jasno vidi, ovaj fotografski zapis ne odnosi na „mnoštvo likova“ koji bi tumačenjem ovog propisa trebalo da budu neprepoznatljivi, već je evidentno da je tužiljin lik u krupnom planu i potpuno jasno prepoznatljiv.
Prema tome, tuženi nisu bili ovlašćeni da ovakvu tužiljinu fotografiju bez njene saglasnosti objave, a posebno ne uz tekst koji se kritički odnosi prema tada važećoj političkoj opciji u našoj zemlji, i kao ilustraciju za skup kome tužilja uopšte nije prisustvovala.
Pored citirane zakonske regulative, odgovornost tuženih nedvosmisleno proizilazi i iz iskaza Ivana Torova, ranije trećetuženog u ovoj parnici, koji je kao autor teksta „Svi poraženi slave pobedu“ nedvosmisleno izjavio da su ilustracije programskog karaktera pitanje uređivačke politike lista.
Imajući u vidu da je navedenim dokazima nesumnjivo utvrđena osnovanost tužbenog zahteva, sud je primenom čl. 200 ZOO ocenio njegovu visinu, pa je našao da iznos od 350.000 dinara, predstavlja pravičnu novčanu naknadu za pretrpljeni strah u dužini i intenzitetu utvrđen od strane sudskog veštaka medicinske struke nalazom od 2. 12. 2005. godine i za pretrpljene duševne bolove u vidu osećanja povređenosti i sramote koji su izmenili tužiljin život, kako je sudski veštak neuropsihijatar u svom mišljenju doslovno naveo.
Po nalaženju ovog suda dosuđena novčana naknada predstavlja adekvatnu satisfakciju za pretrpljeno šikaniranje i animozitete kojima je tužilja u svojoj okolini bila izložena zajedno sa članovima svoje porodice, što je u permanentnom postraumatskom doživljaju dovelo do narušavanja psihofizičke stabilnosti tužiljine ličnosti.
Sud je cenio i ostale navode stranaka i izvedene dokaze, ali ih posebno ne obrazlaže nalazeći da su bez uticaja na mogućnost drugačijeg rešenja spornog odnosa.
Odluka o troškovima postupka zasnovana je na članu 149 st. 1, čl. 150 i 159 st. 1 ZPP a njihova visina odmerena je prema vrednosti sudske takse za tužbu 8.600 dinara, za presudu 25.500 dinara, za dva odgovora na žalbu po 9.300 dinara, za sastav tužbe, za sastav dva odgovora na žalbu i 7 pravno obrazloženih podnesaka po 6.750 dinara, za veštačenje 6.000 dinara, i za pristup na 10 održanih i 15 neodržanih ročišta računajući po 7.650 dinara za održano i polovinu tog iznosa za neodržano ročište.
Protiv ove presude dozvoljena je žalba Okružnom sudu u Beogradu, preko ovog suda u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka.