Slobodni građani postali podanici

Ako je zakletva koju predsednik države polaže pri inauguraciji nakon izborne pobede (čl. 114 Ustava) sublimacija ustavnopravnog uređenja, onda je Ustav RS iz 2006. i po ovom pitanju retrogradan, uprkos tvrdnji njegovih tvoraca da je izraz savremene demokratičnosti.
Dok je prethodni ustav propisivao da se predsednik zalaže za „…ostvarenje ljudskih i građanskih sloboda i prava…“, sadašnji izbacuje esencijalni pojam i optimalizuje društveni pravac na „ostvarenje ljudskih i manjinskih prava i sloboda“. Dakle, u zakletvi izostaje izraz „građanski“ ili sintagma koja upućuje da je reč o „građanskoj državi“, čime ustavno usmerenje vraća u period predgrađanskih revolucija i potrebnog društveno-duhovnog miljea sa opšteprihvaćenim normama u definisanju novovekovnih društava i država. Postojeći pristup u kreiranju srpske države može se razumeti i tako da Ustav apostrofira samo opšta mesta ljudskih prava, gde se manjinska uvršćuju da zamagle nazadnu provenijentnost, a pojmom „građanskog“ dobijaju svoj vrednosni i praktičan okvir. Prosuđujući navedenu definisanost države, bez kvalifikativa da je reč o građanskoj, stvara se prostor (makar i u zakletvi predsednika) da se u njoj ostali prerogativi ne moraju prožimati standardima moderne države – podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Izričita podela vlasti, poznato je, rastvara kompleksnije shvatanje pojmova prava i slobode, pošto se oni ne mogu zaokruživati ni implicite osnovnim pravima, tj. da nema implementacije prava i slobode bez izraza „građansko“ i, odatle, eksplicitnog sažimanja i subjektivnih prava koja su u domenu demokratskog državnog ustrojstva kao garanta njihovog obezbeđenja i ostvarenja. U suprotnom, kao što je slučaj sa tekstom zakletve, sve navodi da je država projektovana u smislu da osim opštih prava (na život, mir, zdravlje, razvoj, grupna prava i imovinu) ne uključi i slobodu prema novovekovnoj paradigmi, zbog čega se revalorizuje upravljanje državom kroz princip suverena. Svakako da to nije slučaj s postojećim ovlašćenjima predsednika RS, ali ne znači da ovakav predliberalni koncept ne stvara prostor da se neko iz korpusa državnih funkcija neće ponašati kao suveren u tako zamišljenom uređenju. U tom slučaju, pošto se predsednik zaklinje „…na očuvanje suverenosti i celine teritorije RS…“, kao i na „…poštovanje i odbranu Ustava i zakona…“, ljudska prava su izostavljanjem pojma „građansko“ u direktnoj vezi sa onim pravima i slobodama koja ne iskaču iz propisa volje oficijelne vlsti. Zbog toga su ona i dalje u direktnoj zavisnosti od države, što će reći da su svedena na prirodna (jer nema kategorije koja ih supstancijalnije definiše), ili na stanje da su građani Srbije poništeni (podanici) – pošto nedostaje vrednosna ravan kojom se određuje vreme življenja. S tim u vezi su prava i slobode formulisani na način da ne ograničavaju neprikosnovenost volje državnih aktera koji će – moguće je – subjektivna prava sagledati ne „po dobru većine“, već ih podvesti pod „opšti interes“ (preko sopstvene i sebične percepcije društvene prakse), čime se i više od simboličkog meša Hobs-Rusoovo shvatanje realizacije ljudskih prava i slobode. Da je i aktuelni Ustav generalno viđeni deo te koncepcije, sugeriše ne samo Preambula i nemoguća decentralizacija (jer je autonomne pokrajine i lokalna samouprava ne čine), već i članovi 102 (ograničenje poslaničkog mandata i dovođenje u pitanje volje građana putem autentičnih predstavnika) i 147 (sudstvo nije samostalno i bez direktnog uticaja izvršne vlasti).