Zaglibljeni u magli

Mihal Ramač Koliko puta treba ponavljati da je Kosovo deo Srbije? Koliko puta treba ponavljati da Srbija nikad-nikad-nikad neće priznati nezavisnost Kosova? Koliko rezolucija treba izglasati da bi okolnosti ostale takve kakve jesu? Što češće državni čelnici izgovaraju jedno te isto, kletvu ili zavet, pojačavaju utisak da nemaju šta da kažu. Svako razuman razumeo je stav države. Dodatna objašnjenja možda su potrebna maloumnima. Većina nije takva. Ako sumnjaju u većinu, nadležni će poželeti da presreću ljude po ulicama ili upadaju u kuće i zahtevaju odlučan odgovor. Nedovoljno ubedljivi moraće na popravni,

dok ne dokažu da poštuju ustav i zakone. Da li je sve u redu sa onima koji sumnjaju da je većina građana odana državi? Može li se država osloniti na lice koje nije prikačilo bedž?
Danima se ponavlja šta Srbija nikada neće. Nije li vreme da se kaže šta jednom hoće? Ako bračni drugovi nekoliko puta dnevno jedno od drugog traže da se zakune na vernost, tu nema braka. Tako je i kada se predsednik i premijer nadmeću u vernosti otadžbini u kojoj četvoročlana porodica živi od četiristo evra mesečno. Sto evra po glavi mesečno iznosi tri evra dnevno. To je 250 dinara. Kako da majka, otac i dvoje dece pravično podele hiljadarku dnevno da bi svi bili makar siti i obučeni? U ustavu to ne piše. Narodni poslanici ne mare za prosečnog građanina. Ne mare ni za državu, jer je ne vide od oblaka i magle koje sami stvaraju.
Dokoniji deo javnosti i dalje ima istu zabavu: ko će koga? Ključ je u rukama Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Tadiću olakšava posao predsednička zakletva: mora da brine o svim građanima. Nikolić je opterećen odanošću šefu koji je u zatvoru, pa još stranom. Tadić i Nikolić zajedno imaju podršku gotovo četiri i po miliona ljudi. Vojislav Koštunica, treći u ovoj igri živaca, ima uporište samo u filozofskom blaženstvu koje mu je tri dana pre izbora dopuštalo da ne razmišlja o njima. Na pitanje hoće li posle izbora trgovati s Koštunicom Nikolić i drugovi ne odgovaraju protiv-pitanjem kada će izbori, već mnogo jasnijim – ko jamči da sadašnji premijer posle narodnog izjašnjavanja neće otići u političku penziju? Dok nije otišao, on predano igra ulogu Nikolićevog glasnogovornika.
U Srbiji postoje dve većine. Obe postoje samo dok je u njima partija prvog ministra. Da li se u ovom slučaju primenjuje poslovica o umiljatom jagnjetu ili o sedenju na dve stolice?
Razmišljanja o danu posle raspada sve trulije vlade zagorčava saznanje da će sadašnji ministri sedeti u istim foteljama još najmanje sto pedeset dana. Ako ministarski potpis svakog dana može s računa na račun prebaciti samo milion dinara, pa ako se to pomnoži s brojem ministara i sa sto pedeset… Tako se, preraspodelom društvenog blaga, stvara podloga za budući razvoj. Na račun Kosova obogatiće se pet stotina, posredno možda deset puta toliko bezosećajnih ljudi. Višestruko više osećajnih i ranjivih će patiti. Tako je bilo i posle 1389. Tako je bilo i posle 1912. Ona pretpotopna lokomotiva s poluraspadnutim vagonima kojom se Srbija u ponedeljak tobož vratila na Kosovo predočila je i njenim građanima i svetu čime država raspolaže.
Predsednik Republike ne želi da raspiruje krizu. Može se razumeti da, s njegove tačke gledišta, sve ovo nije propast. Teže je razumeti na osnovu čega on procenjuje da sadašnja vlada svojim činjenjem i nečinjenjem približava Srbiju cilju kojem teže oni koji su glasali za njega. Ima li on, posle Bukurešta, poziv iz još nekog glavnog grada? Ako ima, koju državnu politiku će tamo zastupati? Pošto ne želi još dublju krizu, Tadić možda razmišlja obrnutim redom: šta građani Srbije, njegovi i Nikolićevi birači i ostali, dobijaju rušenjem vlade i vanrednim izborima? Odgovor ne nude ni najljući protivnici sadašnje koalicije. Zašto bi isti birači imali doživeti prosvetljenje pa izabrati ljude koji će preporoditi državu? Ako takvih ima, gde su dosad bili? Kako god razmišljao – kao roditelj, predsednik stranke ili državnik – Tadić ne bi da se istopi tesna većina koju je sabrao pre pet nedelja. Trenutno ima neku vlast i nešto se pita. Kad mu se nad glavom nađe nova većina, saznaće kako je bilo Milanu Milutinoviću posle Petog oktobra. Saznaće i oni koji bez razmišljanja veruju da će obaranje Koštunice otvoriti vrata raja.
U čemu je problem Južne Osetije ili Pridnjestrovlja? U Srbiji nema više od hiljadu ljudi koji bi to znali. Ni u Rusiji i Indiji, recimo, nema više onih koji znaju gde je Kosovo i šta je tamo sporno. To bi morali imati u vidu oni koji očekuju da spoljni prijatelji, bilo koji, izvuku Srbiju iz gliba. Građani Islanda nisu se izjašnjavali o granicama Srbije. Njihova država priznala je Kosovo. Za njih je to činjenica kao i svaka druga.
O pokojnima sve najlepše. Kada se u telu pokojnika za koga se pisalo da je dao život za Kosovo nađe 1,59 promila alkohola – razuman čovek se mora osećati posramljeno.
Poznavaoci fudbalskih prilika slažu se da nema greške. Ko god bio uhapšen, moglo bi mu se nakačiti ono što se pripisuje privedenima.