Beleške s margine?

Gordana Logar Iako je izvesno najaktuelniji događaj navodni pad vlade (videće se kako će se to sve razvijati) i neminovno spekulisanje: da li je Koštunica subotnjom izjavom preuzeo propagandni primat i Dinkiću i Tadiću koji su, pre njega, mogli da povuku svoje ministre i okončaju dugu krizu sa direktnim posledicama na život prosečnog građanina već snažno udarenog po glavi povećanjem cena hrane – vredi zabeležiti i nešto drugo. Nešto s margine ovog događaja. Ako je uopšte reč o margini.
Slika prva, pomalo apsurdna sa stranih TV ekrana: Putinove slike i ruske zastave u srcu Berlina nose tamošnji Srbi boreći se za Kosovo. U prvom trenutku može da izgleda da je to podrška trenutnoj poseti Merkelove Putinu sa čijih se razgovora ovde prenosi samo ono o Kosovu, ali i ne o čemu su se sve dogovorili za dobrobit međusobnih odnosa. Istovremeno, nije objavljeno koliko će Srba što žive i rade u Nemačkoj u znak bojkota, dati otkaze – kao što su to učinili neki Srbi na Kosovu – ostati bez posla i računati na pomoć iz budžeta Srbije ako se vrate u domovinu ili ostanu u Nemačkoj kao oni na Kosovu.
Slika druga, iz novina širom sveta. Iz bivše sovjetske republike, a sada prozapadne Gruzije, oglasila se zahtevom za nezavisnost Abhazija s većinom ruskog stanovništva, a sličan je potez najavila iz iste države i Južna Osetija. Moskva pokazuje principijelnost pokazanu povodom Kosova i nije za nezavisnost, ali im ukida sankcije koje je bila ranije uvela zbog neprihvatljive ideje o otcepljenju. Zbog tog moskovskog poteza Gruzija zasad protestuje.
Slika treća. Parlamentarna delegacija Srbije nije učestvovala u Ljubljani na skupu Zapadnoevropske unije gde se raspravljalo o budućnosti (ekonomskoj, naročito) zapadnog Balkana, zbog ravnopravnog učešća predstavnika s Kosova. Očekuje se da će slične poteze Srbija povući u svim međunarodnim organizacijama gde je zastupljena i Priština. Kako su stvari krenule može da se samovoljno izađe iz Saveta Evrope i OEBS-a, na primer. A, kako se najavljuje, možda će Srbija morati, u ime sopstvenog ponosa, da izađe i iz Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Zasad nema smisla pominjati i UN, jer Rusi predsedavaju. Crni dani dolaze tek u junu i julu kad se tamo ustoliče Britanci i Amerikanci, jer Savet bezbednosti radi kao Politbiro nekad u SSSR, pa kako predsedavajući hoće!
Slika četvrta iz Sava centra. Vredi zabeležiti da Fondacija dr Žikić s Misijom OEBS-a u Beogradu upravo obeležava 30 godina od Beogradskog sastanka tadašnjeg KEBS, povodom donošenja Helsinške povelje 1975. Pre 30 godina, mnogi dobro pamte, Beograd je bio centar Evrope i sveta. Postoji ovde dakle i ta vrsta prošlosti.
Slika peta u svim domaćim medijima. U mnogim zvaničnim komentarima ispoljava se gorčina zato što razni predstavnici iz sveta, poslednji je primer Karl Bilt, prijatelj iz Švedske, hvale „zvaničnu Prištinu“ što je sačuvala mir uprkos svim protestima nezadovoljnih manjina. Ne udaraju na srpske bogomolje i kulturne spomenike, a da pri tom niko ne pominje prisustvo Kfora odnosno NATO-a, pa se postavlja pitanje: da li Albanci stvarno nemaju svoje radikalne snage što bi rado krenule u rušenje, da Srbe ne brani NATO?
Slika šesta na sve strane. Dinar pada, federalne rezerve padaju, berza pada, strani kapital opada ili ne dolazi, ali ipak nešto i raste. Rastu cene i inflacija i svi najavljuju da će rasti još više. Svedok, ministar Milosavljević što javno upozorava naciju: „Moraćemo se navići na skupu hranu“. Nije jasno da li misli da će građani Srbije uskoro početi da se hrane zdravo, da jedu fine ribe, organsko povrće i čak možda kavijar pošto to može ovde da se svrsta u skupu hranu, ili misli da će – sve biti skupo, uključujući hleb. Zasad je samo kao odgovornu ministarsku meru predložio da se bojkotuje skup hleb u Nišu! Nije isključeno da će ovu zvaničnu preporuku navikavanja na skupu hranu lepo iskoristiti domaći monopolisti (naši rođeni tajkuni s parama u svetu koji dolazi posle kao strani kapital) ili bar oni koji tvrde da to nisu iako pokrivaju veći deo srpskog tržišta, pa će marže bar povećati ako ništa drugo.
Nema slike sedme. Trebalo je da je bude masovno proslavljen i u Srbiji Osmi mart kao i u celom svetu. Ali, ovde se moralo izbeći nasilje onakvo kakvo je viđeno nedavno spaljivanjem ambasada i razbijanjem radnji i krađom omiljenih vrsta robe kakve su patike na primer. Policija je u takvim situacijama prilično nemoćna ako ne dobije pojačanje iz cele Srbije, pa je MUP morao da zabrani miting nevladine organizacije „Žena u crnom“ koje su demonstrirajući još protiv ratova, zločina (naročito Srebrenice) i nasilja, nepokretnim stajanjem na trgovima, pokazale koliko su opasne. Osim toga, taj Osmi mart, baš kao nekad i 9. maj i svaki praznik za prava ljudi ili antifašista pomalo je sumnjiv, liči na neke komunističke ideje koje su se u ovom ženskom slučaju zapatile još pre tačno sto godina u Čikagu, u Americi. Ovaj potez policije svakako ne umanjuje ono što su uradile za Osmi mart druge nevladine organizacije koje nisu poznate po nasilju. Uostalom, bilo je ljudi koji su kupovali po cvet. Cvećarke kažu – manje su prodale nego ikad, nije jeftino, objašnjavaju.