Veliki igrač i čovek

Sa sigurnošću možemo da tvrdimo da u našem fudbalu nije bilo igrača koji je više zadužio klub od Momčila Vukotića. Još kao dečkić iz predgrađa Rakovice (dugi niz godina bio je jedini prvotimac „crno-belih“ kome je u takmičarskoj knjižici mesto stanovanja pisalo – Beograd) došao je na Topčidersko brdo. Kao senior za 15 godina igranja oblačio je dres 752 puta (postigao 309 golova), što je apsolutni rekord. I samo ovaj podatak je dovoljan da svako pred Mocom skine kapu (pa otuda za razliku od komšija iz Zvezde Partizan nije birao svoje zvezde, jer nije bilo dileme koja je najveća). Međutim, to je samo deo ogromnih zasluga Momčila Vukotića za Partizanovu nisku uspeha. Prvo je žrtvovao inostranu igračku karijeru , da bi kasnije udobnu direktorsku fotelju zamenio sa tvrdom trenerskom klupom zbog potrebe Partizana.

Grešni selektori

Za reprezentaciju Jugoslavije Momčilo Vukotić je odigrao samo 14 utakmica, što je nesrazmerno mali broj u odnosu na njegovo fudbalsko umeće. Selektori, koje on nikad nije prozivao, ogrešili su se o tadašnjeg igrača „crno-belih“. Jedino je smelosti imao Ante Mladinić da javno prizna svoju grešku.

– Žao mi je što nisam dao više u „plavom“ timu. Ali, i u tom malo broju odigranih utakmica ostaću po nečem zapamćen. Postigao sam najbrži gol u istoriji jugoslovenske reprezentacije protiv Velsa i zahvaljujući tome finale prvenstva Evrope 1976. godine igralo se u našoj zemlji. Pamtio me je i čuveni golman Dino Zof, jer sam uspeo posle silnih njegovih minuta nesavladivosti u dresu „azura“ da ga savladam

Pošto je, uz sve moguće rekorde, osvojio nadmoćno šampionsku titulu po isteku svog 28 leta, što je tada bio propis, odlazi Moca u francuski Bordo da devizno unovči svoje fudbalsko umeće. Međutim, za samo sezonu njegovog odsustvovanja Partizan je od neprikosnovenog lidera došao u situaciju da bukvalno u poslednjem kolu obezbeđuje opstanak u Prvoj ligi. Naravno, zbog toga u klubu se pale sve crvene lampice i Uprava koja se našla u čudu predlaže dotle nešto nazamislivo, odnosno da Vukotić napusti Bordo i dođe u Beograd. Ako je za Kolumba pred već spremnu pobunu posade postojalo spasonosno ostrvo, pa ga je nazvao San Salvador (Sveti Spasitelj) povratak Vukotića u Partizan slobodno se može nazvati spasonosim po klub i ljude u njemu.

Rekorder derbija

Po mnogo čemu Momčilo Vukotić je rekorder u našem fudbalu, pa i po tome što je odigrao najviše „večitih derbija“.

– Na žalost više nije tako posećen „večiti derbi“ kao u moje vreme. Za mene su utakmice sa Zvezdom najlepše šta sam doživeo u fudbalu. Onoliko sveta da dodje iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije, ne pitajući za pare i umor, da nas gleda to je kod mene izazivalo uvek veliko poštovanje i obavezu. Ta utakmica nije trajala 90 minuta, već najmanje nedelju dana, odnosno od kad se završi ona iz prethodnog kola. Tu sedmicu je trebalo doživeti i uvideti šta za navijače oba kluba znači derbi. Ulaznica je bila vrednija od bilo čega, pa su me znani i neznani molili, ne pitajući za cenu, da im je nabavim. Ispred Hotela Palas, gde smo bili u karantinu pred derbi, naši navijači su celu noć bdeli, da bi nas ispratili pred ulazak u autobus i poželeli sreću. Prema takvoj odanosti niko nije mogao da bude ravnodušan.

Za taj svoj nesvakidašnji gest Vukotić je mogao da traži pola Beograda ili barem vilu na Dedinju (što su neki drugi i dobili), a on je samo zamolio za proširenje stana, jer je sa suprugom Bosom već imao dva sina Dejana i Nikolu.

Volim te kao Mocu

Brojnim generacijama navijača Partizana bio je uzor i po igranju i po ponašanju. Najveći kompliment koji je mogla neka devojka da dobije od onog pristalice sa „juga“ je taj da je voli kao Mocu.

– Partizanovi navijači su posebna priča. Uvek sam ih poštovao, jer su i oni nas. Čekali su 10 godina da ponovo osvojimo titulu, a dotle nam nikad nisu okrenuli leđa i sad su pristalice Partizana odane klubu, samo što je pao kvalitet fudbala. Da je tako najbolje govori činjenica da je „Pionir“ tesan kad igraju vrhunske partije naši košarkaši.

– I ja sam želeo da se vratim, jer kad sam i odlazio u inostranstvo nisam imao nameru da tamo dugo boravim – ni posle toliko prohujalog vremena svoj postupak neće da veliča Vukotić. – Kada je tadašnji trener i moj prijatelj Milutin Šoškić došao u Bordo da razgovaramo o povratku odmah sam pristao. Jedno je bio problem kako će Francuzi da reaguju. Tada je bio propis da samo dva stranca mogu da igraju i u Bordou su hteli da se reše jednog Nemca da bi doveli Portugalca Alaveša, poznatog po tome što je igrao u rukavicama. Međutim, Nemac nije hteo ni da čuje, jer ga je štitio ugovor. Tu sam video svoju šansu i predložio rukovodstvu kluba da ja budem „višak“, kako bih mogao da se vratim u Partizan. Nisu bili baš voljni, ali sam ih nekako „skuvao“.
Kad je završio spektakularnu fudbalsku karijeru (na oproštajnom meču igrala je reprezentacija Jugoslavije, što je dokaz velikog uvažavanja) najmanje što je Vukotiću moglo biti ponuđeno je da bude direktor „crno=belih“. I u toj ulozi Moca se snašao kao riba u vodi i iz Zvezde dovodi Milka Đurovskog, što je tada predstavljalo svetsko čudo kao svojevremeno izlazak Armstronga na Mesec. No, i pored toga što je bio uspešan rukovodilac posle samo četiri godina vršenja te funkcije prihvatio je opet neverovatnu ponudu da bude pomoćnik tadašnjem šefu stručnog štaba Fahrudinu Jusufiju. Pričalo se da je to Moca uradio po nagovoru rukovodstva kluba, jer su na ratnoj nozi bili vredni Jusufi i ambiciozni generalni sekretar Žarko Zečević.
– Niko me nije naterao – ističe Vukotić. – To sam uradio iz dva razloga. Prvi što sam uvideo da je teren moj život, a ne fotelja. A, drugi razlog su materijalne prilike. Bila mi je blokirana stara devizna štednja i nisam video načina da prehranim porodicu ako kao trener ne zaradim pare u inostranstvu.
Pošteni Vukotić nije mogao da zamisli da je mesto direktora bolji majdan od onih iz kojih se vadi dijamant u Južnoj Africi.
– Ne kajem se što sam napravio takav izbor – ističe Vukotić.
U ovom naše novokomponovanom društvu jedino merilo uspešnosti je koliko ko imaš para. Duhovne i ljudske vrednosti su u zapećku, pa vlada stara krilatica: da su dobar i lud od stog oca sinovi. Zato pitamo čoveka koji je mogao da ima brdo para kako se oseća kada vidi da neki kojima je bila velika čast da mu u svlačionici dodaju peškir sad imaju pun regal štednih knjižica.
– Fudbal je bio moja ljubav, a ne prilika za neko naročito bogaćenje. Ono što je on meni dao ne može da se meri u novcu. Omogućio mi je da vidim svet, steknem mnogo prijatelja, upoznam poznate ljude, poput Miće Popovića, Bate Stojkovića, Duška Kovačevića, Zorana Radmilovića… A da ne govorim da te gleda 100.000 ljudi, kao što je bio slučaj na Zvezdinom stadionu dok nije bilo sedišta. E, ti doživljaji ne mogu da se plate nikakvim novcem.
Trenutno Vukotić samo gleda utakmice svog Partizana i za njega kao da nema mesta u našem fudbalu, bez obzira na blistavu karijeru i činjenicu da nema ni najmanju mrlju na savesti, a navodno se sada traže ljudi čistog obraza u našem fudbalu.