Vi koji prezirete moje napise o filmovima, preskočite ovu kolumnu jer je njena tema Skyfall, poslednji iz serije filmova o Džemsu Bondu. Kao da sam znao da naši političari neće napraviti nijedan pičvajz vredan pomena, potegnem vam ja u ponedeljak u bioskop, a veče kao stvoreno za tu vrstu provoda.
Kišica rominja. Parking placa koliko hoćeš. Naoko, sve se namestilo. Ali oćeš vraga, u filmu gotovo isto kao i izvan bioskopske sale, to jest u Srbiji. Dosadno, bljutavo, kičasto.
Spočetka nije izgledalo tako. Počelo je, kako to već ide, klasičnom bondovskom jurnjavom motociklima po krovu istambulske Kapali čaršije, a onda se sve naglo sunovratilo u beskrajni niz čistih budalaština. Agent 007 najpre pogibe i to od ruke posestrime iz MI6, pa onda čudesno ožive u naručju nekakve tamnopute lepotice, pa se na kraju, na nekoj egzotičnoj obali, žestoko odade alkoholu i tu bi ga, na toj obali, najverovatnije sačekao delirijum da se zli volšebnik nije domogao nekog hard diska pomoću kojeg je digao u vazduh zgradu MI6, novu i lepu gotovo kao zgrada naše BIA. To je za Bonda bilo previše, pa se delimično otreznio i vratio se na dužnost. Ajde, da vam više ne prepričavam, pogledajte same ako hoćete, neću da dobijam kečeve zbog nekog tamo engleskog scenarističkog diletanta.
Dobro, rekao bi čovek, šta me je uopšte navelo da se umešam među klince i odem da gledam Džemsa Bonda? Moć navike, cenjeni publikume, moć navike. Ja sam, pre svega, Bondov vršnjak. Prvi petparački roman Iana Fleminga o tom bezbednosnom dilberu izašao je iste godine kada se rodila i moja malenkost (1953, da ne ispadne da krijem godine) i moja malenkost je uporno gledala sve filmove o Bondu, počev od Dr No, zaključno sa ovim, preksinoćnim i (bar za mene) poslednjim. Ej more, pola veka sam straćio na tu fiktivnu i agresivnu ličnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
