1.500 bizona

 I – kakav mi je utisak nakon čtenija tog nadasve dušekorisnog štiva? Ne znam šta da vam kažem! Možda ću saznati tokom pisanja teksta. Videćemo na šta će sve izaći. Za početak, čini mi se da je Olivera svoju „prijateljicu i neistomišljenicu“ neprijatnošću postavljenih pitanja turila na žestoku žeravicu. Ama ni Smajlovićka nije mačiji kašalj. Pogrešio sam onomad napisavši da je najstarija glodurka na Balkanu pogrešila profesiju i da je umesto novinarstvom trebala da se bavi politikom!

    Ne! Uopšte ne! Bolje bi bila postupila – i verovatno bi bolje prošla i u životu – da se bavila advokaturom. Olivera, dakle, pita, Smajlovićka odgovara i na svako pitanje ima spreman odgovor. Kako se ono kaže – ko iz rukava. Voli žena da bude u pravu i njenoj rešenosti da bude u pravu niko ne može stati na put. Pa ni poslovično cinična Olivera. Pita, recimo, Olivera Ljilju a da zašto je u polemici o ćiriličnom PDV-u Žarkoviću nabila na nos Miškovića, a Ljilja momentalno podastire jedno ekstremno logično objašnjenje čija je jedina mana što čili iz pamćenja istog trenutka kad se pročita.

       Nisu, međutim, svi glodurkini odgovori takvi. Ima ih i za nezaborav. Kako – pitam ja vas – zaboraviti sledeće obrazloženje opravdanosti izuzimanja ćiriličnih novinčina od PDV. Eto – ovako otprilike glagolji Smajlovićka – ćirilica je ugrožena, ja sam „samo“ htela da učinim uslugu srpskom narodu i srpskoj državi, a tamo neki zlonamernici (uzdržala se, za divno čudo, od reči „izdajnici“) osuli paljbu po nedužnoj meni. Ugledajmo se na Poljsku – nastavlja glodurka – zemlju u kojoj je u nekoj šumi pronađeno 1.500 bizona, a poljska država – čuvši za to – momentalno donela odluku da ih zaštiti.

       E sad vi, čestnejši publikume – ako ikako možete – povežite PDV, ćirilicu i poljske bizone, a mi idemo dalje. Olivera – od pre izvesnog vremena kivna na moju malenkost zbog osnovane sumnje na saučesništvo u zločinačkom poduhvatu ukidanja  „Utiska nedelje“ – ispotiha uvaljuje dubaru i meni i Ljilji. „Kome treba polemika sa Basarom“, pita Olja, a Ljilja će kao iz topa: „Basara je čovek klozetske metafore. Ne treba to nikom.“ I to je jedina stvar u intervjuu u kojoj je glodurka u pravu. Učinilo mi se na trenutak – a možda se i varam – da je Smajlovićka (krišom i od same sebe) pročitala Yugonostalghiu – štivo u kome se, fakat, pominju i klozeti i „Politika“ – ali da je, po običaju, pobrkala pojmove. Jedna je, naime, stvar biti pisac „klozetskih metafora“, a sasvim je druga – u stvari beskrajno druga – biti baba Sera.