Povređene sujete

 A opet je – kako takođe rekoh – sve vreme bila ista ova Srbija u kojoj se sve munjevito menja samo zato da se nikada ništa ne bi promenilo. Slično kao u filmu u kome se utisak ubrzanja akcije postiže usporavanjem protoka trake u projektoru i srpska istorija događaje povremeno ubrzava do pomahnitalosti, do tačke pucanja – pri čemu ulogu filmske trake igraju ljudi – samo da se u konačnici suštinski ništa ne bi pomerilo sa mesta. Setih se tu, u Marićevića Jaruzi, velikog, možda najvećeg srpskog pisca, Miloša Crnjanskog, koji bi – samo da je nešto kraće poživeo i potegao pa umro u izgnanstvu (što se lako moglo dogoditi), do sada sigurno bio sudski rehabilitovan, iskopan iz groba u Engleskoj i sahranjen u Aleji velikana, možda u istoj grobnici sa Apisom, čime bi, kako se to uobičajilo kazati, „još jedna istorijska nepravda“ bila ispravljenja – setih se njegovih Seoba, te epopeje o srpskim potucanjima, i setih se junaka tog romana, Pavla Isakoviča, koga je Crnjanski ovako opisao: „Isakovič je bio, očigledno, čovek koji ne živi u onom mestu, gde se nalazi, nego priželjkuje da u jedno drugo mesto ode. Čovek koji nikada nije bio zadovoljan u onoj koži u kojoj je, nego kože menja, kao zmije. Kao vuk dlake. A ostaje isti.“ Pomislih potom tu, u Marićevića Jaruzi, da je Crnjanski opisujući Isakoviča zapravo opisao sve Srbe i svekoliku srpsku istoriju, a da su se Srbi i srpska istorija u tom opisu prepoznali i da su zbog toga – zbog povređenih sujeta – Crnjanskog sistematski šikanirali i držali u progonstvu. Znao je Crnjanski da se u Srbiji književna slava ne stiče pisanjem umetničkih istina – ostavio je o tome nekoliko zapisa u Kod Hiperborejaca i u Embahadama – nego da se u Srbiji do slave (i ostalih potrepština) dolazi idenjem niz dlaku masovnih halucinacija i trogatelnim stihoklepačkim doskočicama tipa „Kosovo je najskuplja srpska reč“, ispod čije se nategnute uzvišenosti kezi jedva prikrivena „duhovnost“ cenovnika sa zida orijentalne bakalnice, zamrljanog umašćenim prstima.