A čija je moja zemlja?

Mada ja pojma nemam kada sam, bez ikakve naknade, to prestala da budem. I zašto me država ponovo ne ovlasti na isti način na koji me je razvlastila – nesvesnu, neinformisanu, besplatno! Ako na Zlatiboru ima samo 5.000 ovakvih vlasnika kao što sam ja i svaki za svoju parcelu treba da plati (za šta tačno?) 5.300 dinara, to vam je 26,5 miliona dinara kojima mi treba da platimo za ideološka skretanja i zaokretanja naše države. I vlasnički haos koji je tim skretanjima-zaokretanjima izazvala. Umesto da teret svojih skretanja i zaokretanja snosi (ljudski je grešiti) država je lepo sredila da njene greške njoj koriste.

Sa velikom pažnjom pratim razmenu vatre između lokalno vrlo popularnog predsednika opštine Čajetina Milivoja Stamatovića i državno vrlo glasne ministarke građevine Zorane Mihajlović i, garantujem vam, neko će nevin da strada. Na Zlatiboru vam je otimačina, inače skupog, zemljišta omiljeni sport u kome ne učestvuje samo ko nikako ne može ili, još bolje, kome to nije palo na pamet. Sudija u tom sportu obično sedi u Beogradu i upremas utakmici daje ton. I nema frke dok su igrači na terenu i sudija u Beogradu iz istog tima. Ali kad nisu…

I pored najviše moguće mozgovne koncentracije ja ne mogu da zaključim čiji su onih preko 2.000 hektara oko kojih se spore: vlasništvo preduzeća ili vlasništvo države? I drugo, ne mogu da zaključim da li se predsednik opštine Čajetina bori da pobedi pravo ili pravda? Ili i jedno i drugo? Recimo, ako se pokaže da je privatni vlasnik na zakonit način stekao veoma vredno zemljišta, da li je to zakonita nepravda? Ili ako je zakon ipak na strani Stamatovića, da li je pravičnije da to zemljište koristi firma koja proizvodi mleko i zapošljava ljude ili da ga država-opština pretvori u građevinsko zemljište i rasproda? Ukoliko firma nije u stanju da ga kupi. Nije mi jasno da li su pravo i pravda ovoga puta možda na istoj strani? Rekla bih da je najbolje da o tome odluči, i na sav glas nas obavesti, Sud. To bih rekla i iz pakosti: da i naši državni funkcioneri, bez obzira na nivo vlasti, vide kako su efikasni, stručni i nepristrasni sudovi u zemlji kojom oni vladaju. Inače na Zlatiboru postoji katastar od 1933. godine. Lako je dobiti vlasnički list za spornu zemlju od te godine pa sve do godine kada su PIK Zlatibor kupila braća Radoslav i Radisav Aćimović. I problema – valjda nema.

GOSTI IZ VLADE: Naša država traži da se mi prema njoj ponašamo kao prema majci kad god traži da joj nešto platimo, ona se prema nama ponaša kao stroga maćeha kad nešto ona treba da plati nama. Zato me jedna moja prijateljica, čija porodica na Tari ima poreklo koje moja ima na Zlatiboru, stalno podstiče da presavijemo tabak i zajedno krenemo ka Evropskom sudu u Strazburu, pa kad stignemo. Evo šta se nama čini vrednim tuženja sa sopstvenom državom. Kad ja na Zlatiboru, gde su razmaci između jedne i druge kuće solidni, hoću da uvedem vodovod i kanalizaciju, mene oderu da vam ne pričam. Dakle, vodovodnu mrežu i kanalizaciju finansiram ja. Kad mi stigne račun za vodu, stavka „održavanje mreže“ veća je od stavke „potrošena voda“. Dakle, umesto da vodovod meni plaća što koristi mrežu koju sam ja finansirala, ja njemu plaćam što je, kao, održava. Ima i još gore. Da bi mi vodu priključili iz vodovoda su mi podneli da potpišem da se slažem da će na tu mrežu moći da se priključi ko god hoće – bez naknade. Ali ne budimo naivni, oni koji budu hteli da se priključe platiće naknadu, ali samo neće MENI. Ima još. Čuvam taj dopis: u vreme kad je ministarka energetike bila Kori Udovički, na Zlatiboru su mi tražili da učestvujem u izgradnji trafostanice ako hoću da dobijem struju. Ljudi moji, mislila sam da pišem gospođi Udovički, to bi bilo kao kad bih ja otišla u pekaru, a pekar mi kaže: ako hoćeš da kupiš hleb, moraš prvo meni da kupiš peć na kome ću ga ispeći. Inače – ništa.

P. S. „Poštovani gosti i gošće iz ministarstava“, obraćao se neki dan u Narodnoj skupštini Srbije, sa vrhunskom ironijom koju predsedavajući Igor Bečić nije shvatio, poslanik Nove stranke Vladimir Pavićević predstavnicima Vlade, pošto je Bečić poslanike poučio lepom vaspitanju u ophođenju sa „gostima iz ministarstva“ koje su oni, od naroda izabrani, narodni poslanici, izabrali da neke poslove za narod obavljaju, njima za to da odgovaraju i, budući predstavnici jadnog narodnog suvereniteta, trebalo bi da mogu i da ih smene. Kakvi crni gosti, kakvi bakrači…