Američka sramota

Objasnili smo da u redakcijama koristimo kompjutere, ali ne u Skupštini pošto ih nema. Snalazili smo se tako što su neki kucali na pisaćim mašinama i faksom slali, a drugi pisali tekstove rukom i diktirali telefonom. Onda su oni nama nabavili nekoliko kompjutera. Bili smo im vrlo zahvalni. Navikli smo se na tehniku, ali kad bi „pao sistem“ kukali bismo za onim starim mašinama. Takva je tehnika. Olakšava život na jednoj, a komplikuje na drugoj strani.

Šta bi silne američke diplomate širom sveta dale da su svoje depeše Vašingtonu slale tradicionalnim putem? Prvo ih otkucali na pisaćoj mašini ili kompjuteru, diplomatskom poštom ih poslali u SAD, gde bi ih neko pročitao, pa onda arhivirao u nekom podrumu američkog Stejt departmenta. Ali, ne, oni su se maksimalno modernizovali i kompjuterizovali, poštu šalju elektronski, pa je svakom kompjuterski pismenom čoveku, koji ima pristup takvim dokumentima, bilo lako da podatke prebaci na CD i distribuiše. Izgleda da je to uradio vojnik Bredli Mening. Imao je pristup diplomatskoj prepisci, prebacio na svoj disk naslovljen sa „Ledi Gaga“, prosledio portalu Vikiliksu, koji je to obznanio svetu i izazvao diplomatski cunami, zemljotres i 11. septembar. Od više od 250 hiljada dokumenata prvog dana je objavljeno nekoliko hiljada. Ostatak se očekuje. Svašta smo mogli da pročitamo, od toga da američke diplomate, po nalogu državne sekretarke Hilari Klinton, špijuniraju funkcionere pa i generalnog sekretara UN, uvredljivo nipodaštavaju najviše političare drugih zemalja, ali i da njihovi strani sagovornici, posebno u naftom bogatim zalivskim državama, jedno govore zvanično, a drugo nezvanično, u četiri oka.

Ako ćemo pravo, nije Vikiliks otkrio epohalno nove stvari. To da političari jedno govore, a drugo rade valjda je opšte poznato. I diplomate su ljudi, vole da ogovaraju i ne treba im zameriti na oštrom i brutalnom karakterisanju stranih političara kao „alfa mužjaka“ ili „teflona“. Ali da to izađe u javnost, e to je blamaža epohalnih razmera. Ako je ovakav gaf sebi dozvolila diplomatija najveće svetske sile, što se mi čudimo „biserima“ svojih predstavnika? Opet, da nije ovo isfabrikovano? Kako je moguće da osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž malo-malo pa objavljuje kompromitujuće podatke? Prete mu optužbom za silovanje i stavljanjem na listu terorista, ali još je živ i valjda zdrav. Gledam Hilari Klinton, koja deluje iskreno potreseno i objašnjava da je Vikiliks ugrozio ne samo interese SAD već i celu međunarodnu zajednicu. Kako da nije…

Ispada da nije problem to što je napisano već što je objavljeno. Slično je bilo i prilikom ranijih Vikiliksovih otkrića o ratovima u Iraku i Avganistanu. Vašington je i tada manje brinuo broj poginulih civila, a više to što su njihove sramne akcije otkrivene. Ne sumnjam da će se Vašington izvući iz trenutnog ćorsokaka. Biće im potrebno vreme da vrate poverenje svojih sagovornika, kojima će u malom mozgu odzvanjati „Pazi šta pričaš, to je Amer, Vikiliks…“Ali, proći će bruka, koja će na nas na prostorima bivše SFRJ imati i blagotvorno dejstvo jer će i naivni valjda shvatiti da ni Amerikanci nisu svemoćni i da u svetu nema altruizma već interesa.

Nije mi, međutim, jasno čime je ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić zaslužio da se, jedini od ovdašnjih zvaničnika, već prvog dana nađe u Vikiliksovim dokumentima? Dobro, mlad je, ambiciozan, ali kako je „prešao“ predsednika Tadića i ostale? Ono što je o Jeremiću izjavio francuski diplomata Žan David Levit, da ne podstiče Srbe da se uključe u rad kosovskih institucija, odlična je reklama za srpskog šefa diplomatije. Mnogi tvrde da Jeremićeva kampanja za potpredsednika DS nema šanse da uspe, ali ako i u novim Vikiliksovim dokumentima bude „junak“, njegova poljuljana popularnost će sigurno porasti. Šta ćemo tek pročitati u nastavku? Jedva čekam da vidim šta su američki ambasadori i diplomate u Beogradu pisali o svojim ovdašnjim sagovornicima. Jeste da je Vilijem Montgomeri objavio memoare, ali da vidimo šta je govorio dok je bio vlast, naročito u vreme vlade pokojnog Zorana Đinđića.

Možda i naši pišu slične „pismene sastave“, ali em smo mali i beznačajni, em naši ne koriste savremene vidove komunikacije, pa nije lako „provaliti“ njihovu prepisku. Naši lepo uzmu pero i mastilo pa pišu li pišu. Onda goluba pismonošu koji sleti tačno na Jeremićev prozor.