Bitef je završen.Zbog profesionalnih obaveza u inostranstvu, ovog puta, osim prve njegove večeri, nisam mogao da mu budem svedok, ali sam gledao sve tri nagrađene predstave. Frljićevu i Urbanovu, na premijernim izvođenjima, u Rijeci i Novom Sadu, o čemu sam u ovom listu referisao, a Šeparovićevu – na otvaranju Bitefa. Povodom dve, glavnim nagradama ovenčane predstave, juče sam za Danas ukratko rekao:
Frljićeva „Aleksandra Zec“ jednostavna je i potresna sonata za ubijenu devojčicu, u tonu Grigove „Solvejgine pesme“, poput Andersenove „Devojčice sa šibicama“, iz koje reditelj preslikava onu scenu u kojoj preko dečjeg groba veje sneg. Mala predstava velikog učinka. Živimo, dakle, u vremenima u kojima su, posle socijalizma, ovde i pre neki dan, deca klana kao što se klalo u praistoriji. U toj pobijenoj deci, ubijan je bog, bez obzira na veroispovesti kojima su se priklanjali njihovi roditelji, a upravo zbog konfesionalne pripadnosti u neprijateljskim kontekstima sujeverja i varvarstva. Pitanje koje moramo da postavimo je traumatično i glasi: da li smo mi ti koje smo čekali?
Na to pitanje, u svojoj energičnoj, poput pank koncerta osmišljenoj i izvedenoj, predstavi „A gdje je revolucija, stoko“, Šeparović odgovara radikalno negativno. Sa svojom trupom, tim znamenitim Montažstrojem, subverzivnim i alternativnim, imao je priliku, o kojoj se ispoveda na sceni, da učini ono na šta se nije usudio! I tako je taj proletersko alternativni i anarhično subverzivni potencijal završio kao ostvarenje građanskog sna svakog komercijalnog reditelja – ovenčan, utešen i pripitomljen nagradom na jednom etabliranom, državotvornom i od države podržavanom festivalu. Zapreka revoluciji, pre svega, jesu oni koji je propovedaju. Poslednji čuvari kapitalizma i eksploatacije jesu profesionalni teoretičari i pozorišni stvaraoci koji tu temu rado rabe, a još radije prihvataju čestitke, pozdrave i želje onih koje u svom delu kritikuju. Da li je to umetnost koju smo oduvek želeli?
Juče sam tu stao, postavljajući pitanje. Danas, nastavljam.Ne, to nije ta umetnost, i to nisu ti umetnici. Upravo o tome, autoironično, govori Šeparovićeva metapoetička predstava. Ona je duhovita, ali se iza njene duhovitosti krije istinsko tragično polje, polje jedne žalobne igre.
Najstabilnija prepreka istinskoj promenidruštva – kojom bi se razlike u posedima kojima ljudi raspolažu obesmislile i obezvredile – jesu oni koji je, manje ili više udobno, zagovaraju; oni koji na toj promeni rade, ali u metaforičkim postupcima (sic!). Šta vredi otpušten radnik koji sanja san sitnog posednika! Šta vredi umetnik koji možda sanja san revolucionara, ali krčmi nagrade i honorare po liniji stroge sitnoposedničke ili velevlasničke navike? Šta vrede nevladine organizacije za ljudska prava u kojima rade najamnici po svim pravilima eksploatacije?!
Ovde zastajemo da ovoj građanskoj trpezi priložimo dva sirotinjska primera iz života.
Moja je malenkost imala privilegiju da, tokom dugogodišnje saradnje, jedina u mnogočlanoj redakciji jednog medija koji se svim silama borio protiv falangi Miloševićevog režima, odbije da potpisuje blanko račune. Ta borba protiv novog feudalizma bila je izuzetno važna, ali je njeno računovodstvo, takođe, bilo feudalno.
A sad, nešto friško! Moja koleginica, pozorišna rediteljka, pokazala mi je papir budžeta jedne nevladine organizacije, kojeg se jedva dokopala, za međunarodni projekat koji je osmislila i u njemu ključne delove napisala. Umesto njenog, redakciji poznatog, pribavimo joj najpre zamensko ime! Nek se, sasvim primereno, zove Analia.
Od budžeta koji iznosi 150.000 evra, na ime celokupnog svog rediteljskog honorara, u projektu koji je, u umetničkom smislu i po društvenom uticaju, pre svega, njeno delo, naša Analija, u dinarskoj protivvrednosti, knjiži 3.000 evra. Za razliku od nje, menadžer projekta, dakle, Falus Maior, sebi priskrbljuje 14.000, koordinator programa, Falus Medius, 11.200, a finansijski menadžer, alias Falus Minor, 9.800 istih tih evra, etc. Treba li uopšte da naglasim kako je reč o projektu osetljivom na socijalne razlike te da svi oko njega sabrani sebi tepaju augmentativima levičarske provenijencije?
Eto o tome, na vlastitomprimeru, govori i predstava „A gdje je revolucija, stoko“. Šeparović sebe i svoje koleginice i kolege, gotove na autocenzuru, pripaja onom krdu koje naziva stokom. (Interesantno je da na bugarskom, našem jeziku srodnom, reč stoka znači roba.)
Izgleda da je Svetislav Basara u pravu kad kaže: „Moja teza da je mit o dve Srbije – onoj evropskoj i onoj radikalskoj, zatucanoj – čista budalaština, pokazala se tačnom. Nijedna od te dve fiktivne Srbije nije u stanju da sagleda ništa izvan zaparloženog polja ličnih interesa (…) Drugosrbijanci, recimo, umeju da vežu čvor na kravati, ne seru po dvorištu, natucaju engleski i umesto švargle jedu suši, ali tu je razlikama kraj.“
Samo oni kojine plaćaju za revoluciju i koji za nju nisu plaćeni, jesu istinski revolucionari.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
