Auto svet

Šta me je navelo na ovu grešnu pomisao? To što se popečitelj slikao okružen policajnim BMW-ima i audijima, po meni pomalo obesnim vozilima za policiju jedne ovako siromašne zemlje. Ne mislim na takozvane „presretače“, one koji sa „redovnim“ tablicama ganjaju auto-moto siledžije po auto-putu. Ne! Na BMW-ima koje sam video u novinčinama bile su zapandrčene plave, policajne tablice. I bilo ih je podosta. A pretpostavljam da ih ima još.

Pa, ljudi moji, policajni BMW – osim presretačkog – retkost je i u BMW-ovoj otadžbini, Nemačkoj. Nije da ja imam nešto protiv toga da policaji voze BMW, daleko od toga, ali držim da bi bilo državotvornije da policaji koji vole luksuzna kola ista nabavljaju o svom trošku, a ne o trošku nas, sirotinje raje, koja drumovima guzelja u poluraspadnutim krntijama.

Dosta populizma. Vraćamo se na popečiteljevu pomalo naopaku logiku. Po meni, ubilačko oružje nije automobil nego vozač, sa dozvolom ili bez nje, pijan ili trezan. Nemojmo – opet upozoravam – svu krivicu svaljivati na krhka bekrijska pleća. Ne kažem da bekrije ne treba žestoko kažnjavati. Ali opsetimo se: u saobraćajnom nesrećama sa smrtnim ishodima pijandure učestvuju sa relativno skromnih dvanaest procenata. Šta, popečitelju, da radimo sa preostalih osamdeset i osam. Šta nadalje da radimo sa (neutvrđenim, ali nagađa se povisokim) procentom nesreća za koje krivicu snose razvaljene i izlokane džade naše zemlje ponosne? Da li u tom slučaju – kada se utvrde okolnosti – i puteve treba „trajno oduzimati“?

Oduzimali vozila (i puteve) ili ne, tvrd vam stojim da se stvar sa učestalim saobraćajnim nesrećama ni za jotu neće promeniti. Besmisleno je očekivati da će zaprećenost strogim kaznama popraviti ono što su pokvarili odsustvo kućnog vaspitanja i totalni sunovrat kulture. Da, da, braćo Karamazovi, saobraćajna kultura je deo opšte kulture, a kakva je naša opšta (i uopšte) kultura, to svi znamo, samo se pravimo ludi. I vozimo, Miško.