Auto-put A3

Na prvo pitanje odgovorih potvrdno, na drugo, iz predostrožnosti, nisam ni pomišljao da odgovorim. Dogovorismo se na kraju da Dragojevića, kad dođem  na puškomet od Zagreba, pozovem  telefonom da me sačeka iza  naplatne rampe  i sprovede  do cilja. Zahvalio sam se kelneru, rekao do viđenja i – proverivši na parkingu još jednom  da li sam poneo spise Jovana od Krsta – nastavio vožnju po mukama. Dok sam dangubio u restoranu magla se beše podigla, čak je izvirilo  i zubato  sunce, da bi se, čim sam krenuo,  ponovo spustila, još gušća nego ranije, nije mi to promaklo, nema te nebitne stvari koja će mi promaći.  Bilo je prekasno i za  pomisao o povratku u  Beograd, nekmoli za povratak, predaleko sam bio odmakao, pa sam – uprkos tome što sam u Šimanovcima napunio rezervoar do vrha – nastavio da vozim svaki čas bacajući nervozne poglede na instrument za merenja količine goriva. Iskustvo me je naučilo da tom instrumentu  ne treba verovati, uvek se taj instrument mora držati na oku, kao i većina ostalih instrumenata, uostalom.  Događalo mi se da vozim desetinama pa i stotinama kilometara, a da instrument za merenje količine goriva sve vreme pokazuje da goriva ima na pretek da bi – čim bih se opustio i prestao da kontrolišem instrument – benzin iskoristio priliku  i nestao. Bolje je, pomislih, biti neurotičan i – u granicama  mogućnosti – bezbedno stići na cilj, nego biti ležeran i ostati, ponekad  i zauvek,  usred neke  pustoši, sa plastičnom kantom u ruci, u varljivoj nadi da će neko od vozača zastati i odvesti te do prve benzinske pumpe, a kako nazad, to je već problem za sebe, najčešće nerešiv. Nikada, priznajem, nisam zastao da povezem takve, a često sam prolazio pored njih, prepuštao sam ih sudbini, malo bi ih ko, uostalom, povezao, eto, uzgred, zašto su jaruge pored puteva na prostorima  bivše Jugoslavije zatrpane kostima vozača koji su se oslonili na instrument za merenje količine goriva. Olako je, pomislih, sujeverje odbačeno u korist egzaktnosti, potvrđuju to i najnovija otkrića iz subatomske fizike,  egzaktne nauke, saglasno kojima posmatrano i te kako zavisi od dobre volje i raspoloženja posmatrača. Štedljivim ljudima sve duže traje, bar to svi znaju, takvi uvek stignu gde su naumili, takvi  pogledima štede sve, pa i benzin,  pomislih, a onda pomislih da u životu najgore prolaze ljudi koji su u duši škrtice, ali su istovremeno i lakomisleni, a ja spadam u takve. Utom projurih  pored skretanja za Osijek, što je bio ohrabrujući znak, ipak napredujem pomislih.