Autoput civilizacije

Naš tumarajući mediteranski čovek zatim je pre oko 11 hiljada godina provalio poljoprivredu i, bacajući semenke u sredozemnu zemlju, na kratko se skrasio. Beše to na istoku Mediterana, u „Plodnom polumesecu“, odnosno na teritoriji koja se proteže od današnjeg Egipta, preko Izraela, Palestine, Jordana, Libana, Sirije, Kipra i Iraka, sve do južne Turske. Podizao je i prve gradove – behu to Ur, Uruk, Eridu, Larsa, Kiš, Nipur, Akad, Uma i mnogi drugi. Izmislio je pismo i birokratiju, prva carstva, kao i klase i oštru društvenu nejednakost. Okamenjenu poput piramida u Gizi, što ih škljocamo mobilnim telefonom na nekom turističkom paket aranžmanu. Ali i Mediteranci tada strastveno putuju, plove, trguju i interkulturno komuniciraju (u čemu se posebno izdvajaju Feničani), šire se poljoprivreda i pismo, kao i tehnologija obrade bronze i gvožđa, sve do Grčke, Italije, severne Afrike i Španije.

I zatim nastupaju Grci, šireći svoje pismo, jezik, filozofiju, nauku, umetnost, obrazovanje i kulturu po raštrkanim kolonijama duž celog Mediterana. Od istočne Španije, južne Francuske i severne Afrike, preko Sicilije, Jadrana, Krita i Kipra do zapadne i južne Turske, čineći sve nas pomalo Grcima. Udareni su temelji evropske civilizacije – što milom, što silom falangi Aleksandra Makedonskog, koji je grčke ideje i ideale kao način obavljanja stvari i posmatranja stvarnosti kosmopolitski proneo poznatim svetom. Otprilike do Indije, dakle. Ubrzo su Rimljani preuzeli stvar u svoje ruke i nastavili gde je Aleksandar nevoljno stao, istovremeno podarivši svetu sistem prava. Mediteran su nazvali „Mare Nostrum“ („Naše more“) i pretvorili ga u svojevrsno jezero u središtu svog pomalo samodovoljnog carstva. Kada je dotično propalo, centar se iznova premestio na istok Sredozemlja, u Konstantinopolj. Međutim, ubrzo se arapske armije šire ovom evropskom „srednjom zemljom“ i do 8. veka kontrolišu 3/4 Mediterana. Istovremeno, Arapi otvaraju nove trgovačke puteve, uz novi neverovatni kulturni, naučni i ekonomski razvoj Sredozemlja tokom tzv. „arapskog zlatnog doba“. Otkriveni su i ubrzo uvedeni arapski brojevi, algebra i algoritmi, (al)hemija, kamera, padobran, sapun, šampon, destilacija alkohola, obrtna osovina, skalpel, barut, ček, kafa.

Hrišćanska Evropa se pod ovim arapsko-mediteranskim uticajem pribrala par vekova kasnije, i na Mediteranu osnovala prvi univerzitet na svetu – u Bolonji 1088. godine. I opet su mediteranski gradovi vodili glavnu reč kada je reč o trgovini i sveopštoj kulturnoj obnovi nazvanoj renesansom. Naime, republike i/ili carstva u Đenovi, Veneciji, Dubrovniku, Pizi i Firenci postale su pomorske sile uz paralelno cvetanje nauke i umetnosti koje su iznova zadužile planetu. Sredozemna renesansa je evropskog čoveka stavila u centar kosmosa, a planetu Zemlju izvan tog centra. Uz rasprostranjenu reformu obrazovanja, razvoj diplomatije, te paralelne revolucije u nauci, umetnosti i arhitekturi. Konačno, čovek je sa sredozemnih obala Portugala i Španije izdominirao planetom – oplovivši Afriku i doplovivši do Amerika i Japana. Dakle, Mediteran nam je podario Sumere, Vavilonce, Asirce, Egipćane, Feničane, Hebreje, Kartaginjane, Grke, Rimljane, rane hrišćane, Vizantijce, Arape, Otomanske Turke, renesansne humaniste. Podario nam je i poljoprivredu, pismo, birokratiju, pravo i državu, kao i tri velika monoteizma, odnosno proroke poput Mojsija, Isusa i Muhameda i njihove strastvene sledbenike. Sredozemlje je sa svog kopna iznedrilo i Talesa, Platona i Aristotela, Aleksandra i Cezara, Alhacena, al-Farabija i al-Kindija, Leonarda i Galileja, Kolumba i Magelana. Naprosto, ta banalna geološka i okeanografska činjenica od 2,5 miliona kvadratnih kilometara od Gibraltara do Bosfora, nastala tektonskim razbijanjem afričkih i evroazijskih tektonskih ploča u poznom Miocenu, učinila je čoveka onakvim kakvim ga poznajemo. Poljoprivrednikom i pravnikom, robovlasnikom i umetnikom, filozofom i trgovcem, graditeljem i ratnikom, moreplovcem i migrantom. Uz dašak maslinovog ulja, da se sva ta prenapučenost civilizacijom može lakše progutati. Jer Mediteran jeste ta sasvim doslovna kolevka – ali i vrtić i gimnazija i univerzitet – civilizacije.

Dok je danas Mediteran samo jedno veliko groblje. Prošle godine, u vodama Sredozemlja i u prenatrpanim brodovima koji opako podsećaju na vozove „Konačnog rešenja“, preminulo je preko 3000 ljudi. Do maja ove godine, već je mrtvo 1700 duša, a brutalna „sezona“ letnjih migracija nije ni počela. Naime, još 1996. godine udavilo se 300 migranata između Malte i Sicilije; stotine su nestale u junu 2003., kao i u maju 2011. godine. Kod Lampeduze se 2013. godine utopilo 366 ljudi, a oko 500 ljudi u septembru 2014. godine. U najnovijem talasu sredozemnog užasa, samo u aprilu ove godine, najmanje pet brodova sa preko 2000 migranata je potonulo u Mediteranu – 13., 16., 19. i 20. aprila. Dok smrti koje se broje u desetinama više ni ne dospevaju na naslovne stranice. Naprosto, ratovi i nevolje u Eritreji, Somaliji, Libiji, Siriji, Iraku i drugim mestima sociopolitičkog kolapsa učinili su da stotine hiljada ljudi grabi ka boljem životu u tvrđavi Evropi. Za masne profite trgovaca ljudskim sudbinama, naravno. Jer jeftina i nebezbedna barka košta oko 10 hiljada dolara, a jedno od 800 mesta na njoj (inače predviđenoj za četvorostruko manje) plaća se jednom zelenom hiljadarkom. Ali švercera ljudi i profitera na obećanju boljeg života je bilo i uvek će ih biti – uostalom, vrač ili sveštenik je najstariji zanat na svetu. Poenta je u odnosu koji Evropa ima prema samoj sebi i sopstvenoj civilizaciji, zapljusnutoj sredozemnom vodom i stotinama hiljada ljudi koji pokušavaju da tu vodu pregaze.

Jer, Evropa je zaustavila ili drastično umanjila finansiranje operacija namenjenih spašavanju migranata. I pitanje svoje južne vodene granice uporno gura pod birokratski tepih. Uz famoznu ekonomsku krizu, među razlozima za ovaj škrti bašmebrigizam je i otvoreni strah da će humani tretman migranata delovati kao otvoreni poziv novim talasima unesrećenih ljudi drugačije vere i boje kože. Sa kojima panično i samodovoljno zagledani u sopstveni pupak, ne znamo šta da radimo. Katastrofe na Mediteranu se dešavaju zato što evropski političari svojim belim glasačima teško mogu (ili žele) da ponude komšiju Sirijca ili Libijca. Multikulturalizam i interkulturni dijalog zvuče zgodno i seksi po raznim evropskim projektima, ali je sasvim drugo kada ih treba živeti i pokazati na delu. Što je neosetljivo i uskogrudo koliko i palanačko i rasistoidno. I zbog toga je važno prizvati sećanju učiteljicu života, odnosno drugaricu Istoriju. A ona, u instant-formi prvih par pasusa ove kolumne, kazuje sledeće: Mediteran je stvorio Evropu i evropsku civilizaciju zato što je milenijumima funkcionisao kao autoput, a ne kao bedem ili zid.

Naime, fenomen i uspeh Sredozemlja nije nimalo misteriozan, niti se dotični krije u slanoj vodi ili u maslinovom drvetu. Već prvenstveno i isključivo u tome što je Mediteran hiljadama godina predstavljao superbrzi autoput ideja, kultura, tehnologija, znanja i umetnosti. Kada je bio koridor civilizacije. Mediteran je to što jeste zato što su Atinjani na Siciliju doneli ovo, a Rimljani u Aleksandriju ono. Ali i zato što su Feničani u Grčku doneli nešto drugo, a Arapi iz Bagdada u Španiju nešto treće i četvrto. Uostalom, ti su isti Sirijci, Libanci i Egipćani u tehnološki i kulturno zaostalu Evropu svojevremeno doneli pšenicu i metalurgiju, te pismo i birokratiju. Ima neke kosmičke nepravde u tome što njihove potomke danas etiketiramo kao druge i drugačije, te kao strance koje proterujemo, zatvaramo i ograđujemo. Ili pakujemo u kese sa dugačkim cibzarom. Ovo u tomovima govori mnogo ružnog o nama, ali i o našoj budućnosti. Uljuljkana iluzija prema kojoj smo, ograđeni u tvrđavu, dovoljni sami sebi je ta koja je razarala civilizacije. Dok su ih jedino neprekidne migracije, komunikacije i prožimanja – terali unapred. I drug panda je crno-beli Kinez, pa ga svi vole. Konačno, stotinu mu pomorskih katastrofa, čovek kao vrsta je otpočeo svoj vrtoglavi biološki i sociokulturni uspon onda kada je iz Afrike i sa Bliskog istoka stigao u Mediteran. Sam je čovek u Evropi jednom bio došljak ili stranac. A prilagodio se i uspeo u životu tek onda kada je shvatio šta zapravo nudi i šta jeste Sredozemlje. Drugim rečima, Mediteran je bio zadivljujuće uspešan, produktivan i čudesan samo onda kada je predstavljao jedinstveni kulturni i civilizacijski prostor. Kada je bio spomenuti autoput i raskrsnica, a ne granica među kulturama i ljudima. I zato, kada se Mediteran pretvori u zid ili masovnu grobnicu, na gubitku je Evropa. I civilizacija sa njom.