Bajka o levom jajetu

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

     Kad smo već kod filozofije levog jajeta, nije zgoreg podsetiti se vica, koji puno govori o ovdašnjoj karakterologiji, utemeljenoj na levom jajetu. Šta, dakle, kaže vic? Uhvatio Srbin zlatnu ribicu, a ribica – šta će, kud će – Srbinu ponudi ispunjenje triju želja, pod uslovom da sve što Srbin poželi i dobije, dobije i njegov komšija, ali duplo.

     Srbin u početku u tome nije video ništa loše. Ovako je računao: jeste da sam Srbin, pripadnik nebeskog naroda koji nije lakom kao Izrailjevo pleme i kome – što reko mudri prota – pare ne trebaju, ali nije loše imati poneku belu paricu za crne dane, pa ću od ribice zatražiti ogromnu kuću od zlata i dijamanata, a u kući sef sa 100.000.000.000.000.000, 5 milijardi evra, pa ću posle želje ispunjavati sam, a ribicu ću zajebati i – umesto da je pustim – odneću je u moju novu kuću od zlata i dijamanata i ispržiti je na masti, zauvar je, šteta da ulov propadne, a to što će moj komšija imati duplo više, baš me boli Crven Ban, meni će biti dosta. I pročaja.

      Kada je, međutim, ribica abrakadabrom ispunila Srbinu želju i kad je Srbin ugledao svoju novu, ogromnu srpsku kuću od dijamanata i zlata, a pored nje dvostruko ogromniju, zlatniju, dijamantskiju srpskiju komšijinu kuću, osetio je duševni bol, u njemu se nešto prelomilo, pa je – kada ga je ribica upitala šta mu je sledeća želja – Srbin kao iz topa odgovorio: želim da mi se osušili levo mudo, računajući da će magija delovati i da će se komšiji osušiti oba. Što se – sudeći po žalosnom stanju nataliteta u Srbiji – po svemu sudeći i dogodilo.

      Nada, međutim – ne Macura, još joj nije sezona, nego nada u klasičnom smislu – da će jednoga dana zlatna ribica biti uhvaćena, da će nakon hvatanja ispuniti sve srpske želje – i potom biti ispržena – u državi Srbiji nikada nije umrla, samo što je ribica promenila ime i lični opis, pa čas uzima obličje Evropske unije, čas Rusije, čas Kine, čas, da ne dužim… Dopisujte ako se setite još koje ribice. Na takozvanom unutrašnjem planu, potomci onog Srbina iz vica još uvek žive u nadi da će uvatiti zlatnu državnu ribicu     i da će im ribica ispuniti želje, što se ponekad i dogodi, s tim što – pre ili kasnije – ribica isprži ribara. Što srpske ribare ne pokolebava u nadi a – kada dođu vrućine – u toj ih nadi hrabri i Nada Macura. Ako ste shvatili naravoučenije, možda vas interesuje šta bih ja poželeo kad bi mi se posrećilo da uhvatim zlatnu ribicu i da mi ribica ponudi ispunjenje želje, pod uslovom da Kiki (i proči komentatori) dobiju duplo. Evo šta bih rekao: učini, ribice, da mi mozak bude trostruko veći.