Evo, prođe leto, a mi zabatalili letnju školu srpske seljačke politike i filozofije. Pa hajde da nastavimo. Danas je – između ostalog – na redu izdaja. Istraga izdajnika (i poturica) jedan je od najstarijih i najunosnijih zanata srpskih seljačkih političara i filozofa. Evo, recimo, koji to srpski deda neće staviti unuka na krilo i ispričati mu da bi sve bolje bilo i da bismo i dan-danas (govna) jeli zlatnim kašikama, samo da, pasje seme, Vuk Branković, nije onako podmuklo izdao cara Lazu. Trezveniji srpski istoričari – a i takvi se ovde nađu – decenijama srpskom narodu i senatu podastiru dokumentovane dokaze da Vuk Branković ne samo da nikoga nije izdao, nego da se hrabro borio, ama… Džaba kreče. Moje kolege po četki, u neku ruku!
A da li – možda se zapitate – gorepomenuti deda vaistinu misli da je Vuk Branković bio izdajnik? Delimično – da. Čuo je to od svog dede i to će preneti svom unuku. Šta tu ima da se misli. Da li se – nadalje – tokom vekova proteklih od Kosovske bitke – strast za pronalaženjem izdajnika bar malo smirila? Ma jok! Ma ne! Uopšte ne. Ali se ta strast, da kažemo, menjala, prilagođavala se duhu vremena, a naročito političkim sistemima, što je – zahvaljujući ovdašnjim čestim promenama sistema – dovodilo do komičnih situacija da neki svat, zakleti Jugosloven i komunista, u toku radnog veka najpre osipa drvlje i kamenje na izdaju velikosrpskih nacionalista i hegemonista, da bi – u datom trenutku – postao velikosrbin i počeo da plajpiči Jugoslaviju, Tita i partiju.
Da li se „domaći izdajnici“ uzbude kada ih nedremani multirežimski i multipraktik patrioti optuže za „izdaju“? Ma jok! Zabole ih Crven Ban. Znaju „izdajnici“ da istražitelji izdaje ne misle ozbiljno ( a veliko je pitanje da li su uopšte u stanju da misle), da je namera istražitelja da nešto ušićare u mutnom i da je sve to luk i voda. Ja, međutim, ne mislim tako. Držim, štaviše, da je lakoća lepljenja etike „izdajnik“ i još veća lakoća podnošenja te etikete znak da se ovde izgubio pojam časti.
Čast! Šta to beše? E, đuturumi moji dragi, to je osećanje koje vas – kada vas neka propalica na pravdi Boga optuži za teško krivično delo izdaje – navede da propalici priđete na ulici i da mu zavalite pet-šest vrućih šamarčina, posle čega će narečeni garant dobro razmisliti pre nego što sledeći put počne da bulazni. Sad će drkadžije da graknu: Evo ga, huška na krvoproliće! Gde to ide da se ljudi šamaraju na ulici! Ne sme pojedinac uzimati pravdu u svoje ruke! Treba to prepustiti pravnoj državi… I pročaja. Ono, fakat, načelno uzev, trebalo bi tako postupati. Nevolja je u tome što su u našoj državi istražitelji izdajnika najčešće pod zaštitom države, a vrlo često su i državnici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
