Beskrajna priča

Dačić je, dakle, iz samo njemu znanih razloga rekao suštu istinu i opisao činjenično stanje, što je – odmah po čitanju – bilo uzrok serije nervnih slomova u – ionako nervno vazda labilnoj – Demokratskoj stranci Srbije. Dobro, Dačić ne bi bio Dačić da još istog dana nije po ko zna koji put skočio samom sebi u usta izjavom: Ne odustajemo od Kosova ni po cenu datuma.

Munjevito revidiranje stavova i posipanje pepelom po glavi nije, međutim, urodilo plodom. Dssovska fatva je bila izrečena, strela je poletela, a strelac je po običaju bio onaj starmali telal, Petković, jedan od glavnih kandidata za nekog budućeg Koštunicu. Nije tako, zagrmeo je Petković! Dačić je lažni premijer, a Kosovo je srpsko! I sve tako nešto. I sve u tom stilu. Zaključno sa zaključkom da takav, lažni Dačić, ne zadovoljava ni minimum kriterijuma za obavljanje odgovorne dužnosti, sledstveno čemu bi ga momentalno trebalo smeniti i – i pretpostavljam – zameniti. Vi sad nagađajte kojim velikanom. Istovremeno, Petković je iskoristio priliku da izokola natrlja nos SNS-u, kažem izokola, jer je Vrhovno DSS biće blagoizvolelo negde izjaviti da odnosi između DSS-a i SNS-a zavise od SNS-ovog odnosa prema Kosovu. I pročaja.

Od DSS-a se ništa drugo ne može ni očekivati. Ta bajagi politička stranka je paranormalni fenomen i jedan od pouzdanih (lokalnih) znakova bliskosti kraja sveta. Zabrinjavajuće je što i ostale srbijanske stranke sve više počinju da liče na DSS. Što će u prevodu reći – da sve ubrzanije prestaju da prave razliku između fikcije i (žalosnih ostataka) realnosti. Sve se to događa na desetogodišnjicu javnog pogubljenja čoveka čije su ideje i političko delovanje jedno vreme ulivale nadu u povratak Srbije u realni svet. Sada već lepo vidimo da je to bilo nemoguća misija. Seme lažne mitologije i „patriotske“ laži, uopšte, posejano pred kraj XIX veka, izraslo je u moćno drvo bez korena, a sada je to jalovo drvo počelo obilno da rađa jalove plodove čiju ćemo gorčinu tek osetiti.