Bež`te junaci

Ne znam za šiptariju, al će Istorija srpske političke gluposti, bezbeli, zažaliti što Koštunica i njegovi mudžahedini halk nisu više na vlasti. Bezbeli bi oni u prištinskom pičvajzu videli sjajnu šansu za rekonkvistu, ali to je tema za takozvanu virtuelnu istoriju koja se bavi detinjarijama tipa šta bi bilo da je Napoleon slomio nogu, a da je Hitler primljen na likovnu akademiju. Naša tema je jedan događaj zbog kojeg istorija srpske gluposti nije zažalila. Naprotiv! Mislim na srpsko bugarski rat iz 1885, koji ovdašnja drlj-smandrlj istoriografija doduše ne prećutkuje, ali ga, nakon što ga preko Crvenog Bana pomene, momentalno odgurne pod tepih. Pardon- pod guber.

V čjom bilo djelo, kakav je to u stvari bio rat, šta je bio njegov uzrok – o tome sam se obavestio iz Dnevnika ovde ćesto pominjanog Nikole Krstića koji je bio žestok erotoman, ali nije bio lažov. Ovako dakle. Godie 1885 susedna Bugarska se nekim hokus-pokusom teritorijalno proširila na Istočnu Rumeliju (čiji je veći deo i danas u Bugarskoj) što je ondašnji kralj, Milan, protumačio kao „poremećaj ravnoteže sila na Balkanu“, mada sam lično skloniji pretpostavci da kralju nije bilo toliko do „ravnoteže“ koliko mu je bilo krivo što se Srbija nije proširila, pa je odlučio da tu istorijsku nepravdu ispravi silom oružja, bez obzira na činjenicu da Srbija – svedoči Krstić – nije imala oružja i što je u državnoj kasi imala samo 60 000 dinara.

Bilo je i vo vremja ono dilbera koji su džaba krečili, pa je tako jedan od džaba-molera spočitnuo načalniku đeneralštaba da nije pametno ići u rat sa zastarelim i bataljenim topovima, na šta mu je načalnik odbrusio: Topovi! Šta će mi protiv Bugara topovi! Ne trebaju mi ni prangije. Pokazalo se, međutim, da su topovi itekako bili potrebni, kao što je bila potrebna i hrana za vojsku – koje, takođe, nije bilo – kao što su bile potrebne i poljske bolnice – koji tek nije bilo – zato što se (piše Krstić) „nije očekivalo da ranjenika uopšte bude“.

Ponestaje karaktera, pa da skratim. Ratna sreća – u koju se naš kralj preterano uzdao – okrenula su u korist Bugara, pa je zapretila realna opasnost da se – umesto da se Srbija proširi do Sofije, a možda i dalje – Bugarska proširi do Beograda. Da se to ne dogodi, sprečila je hitna intervencija omražene Austrougarske, Rusija, naša matuška, tada je bila na strani Bugarske, a u istoriji vojne gluposti ostala je zabeležena naredba jednog srpskog pukovnika – bež`te junaci. Mislite o tome, junaci.