Bože levih pravednika

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Elem, Vesna Pešić, dama koju, inače, veoma cenim, potegla pa na sajtu Peščanika srpskom narodu i senatu podastrla gromopucatelan tekst u kome je osula drvlje i kamenje na Overlordov predlog da se ustanovi Dan opšte bivše jugoslovenske žalosti. Pri kraju teksta pomenula je i moju melenkost. Eto, ko biva, Basara – ustvrdivši da je ta ideja „plemenita“ – navraća vodu na Overlordovu vodenicu. Da sam cinik, kao što jesam, spočitnuo bih Vesni da su upravo ona i njeno društvo – najpre „belim lstićima“, potom agitacijom za Overlorda – navratile jedan omanji Dunav na Vučićev mlin. To, međutim, nije tema naše današnje kolumne. Tema je nešto drugo. Suptilnije od dnevne politike.

Uprkos primesama blage ironije u mom izricaju o Overlordovoj plemenitosti – koja je promakla Vesninoj pažnji – i dalje držim da je ideja o zajedničkom Danu žalosti i plemenita i lekovita. Taj dan – onako kako ga ja zamišljam – svakako ne bi trebalo da bude ustanovljen arbitrarno, na prečac, a svakako ne pre nego što se zločinačke augijeve štale temeljno očiste i pre nego što narodi i narodnosti na „prostoru bivše Jugoslavije“ postignu saglasnost oko toga šta se, kako i zašto događalo tokom devedesetih.

Gorepomenuta blaga ironija posledica je moje žestoke neverice glede mogućnosti da se kockice neophodne za pomirenje i zajedničko žaljenje slože u doglednoj budućnosti. Što, opet, ne znači da ne treba raditi na pokušajima njihovog slagaja. Taj će, međutim, rad biti uzaludan ako pravo na dobronamernost i plemenitost bude oduzimano političkim protivnicima.

Isuviše je ovde, čestnejši čteci, dama i gospode koji sebe vide kao kao baštinike Prosvetiteljstva, Francuske revolucije i svetlih tradicija evropske levice, a koji razmišljaju, govore i pišu kao drevni manihejci. Eto zašto se mi, narodi i narodnosti „sa prostora bivše Jugoslavije“ neprestano vrtimo u začaranom krugu mržnje, siromaštva i periodičnih pokolja. Zadrtost, zla kob Balkana, naprosti nema alternativu, svejedno da li je leva ili desna. Dobro, de, levičarskim damama i gospodi, ubeđenim ateistima, ne vredi objašnjavati da je „ispitivanje srca i bubrega“ ekskluzivno pravo Gospoda Boga, a da se u zemaljskim poslovima računa samo ono što je izgovoreno. Da, da – graknuće leve drkadžije – ali to nije iskreno, tu nema, je li katarze. Može biti! Ali o tome takođe može suditi samo Bog pravde, a ne bog srpskih pravednika.