Branitelji obraza srpskog

Ministar unutrašnjih poslova, BIA, MUP, SUP, tajne službe i ko zna koje druge, precizno su obelodanili kakvom moći raspolažu vrli borci za porodične vrednosti, posvećeni pravoslavni vernici i kako im se teško suprotstaviti. Posredno, blagoslovio ih je i patrijarh koji se nije zaustavio na konstataciji da je homoseksualnost suprotna hrišćanskim učenjima, već je bacio i „anatemu sramote“. Ništa slično dosad nije učinio na dan žena, prava dece ili bilo kakvih drugih dana ljudskih prava civilnog tipa. Nije istom žestinom ustao protiv nasilja u porodici, nije bacio anatemu na muževe nasilnike ili na pedofile. Ili možda jeste, samo je ostalo nezapaženo, pošto, za razliku od proglašavanja ubicama žena što su abortirale, nije se našlo u naširoko publikovanoj Poslanici o Božiću.

Sva saznanja – iz najkompetentnijeg izvora kakav je ministar unutrašnjih poslova – o vrstama nasilja, o razrađenim planovima paljevinama, slučajnim ubijanjima, kidnapovanjima autobusa, izrodila su i strah i nesigurnost, ali i sumnju u dobre namere policije. Raspon obelodanjenih nasilnih akcija pokazao je dve nesumnjive činjenice. Jedna je da policija, tajne i javne službe znaju sve na vreme, unapred i da sve drže pod kontrolom. Druga je da im to ne služi da se suprotstave takvim pojavama, koje liče na ugrožavanje ustavnog poretka. U mnoštvu nečuvenih izjava o preventivnom sprečavanju nasilja, ministar Milan Marković je otišao najdalje podsećajući na „komunističku praksu“ kad su u zatvor stavljali disidentski nastrojene pojedince prilikom poseta nekih stranih državnika!

Bilo je to zaista uveseljavajuće, naročito kad se uporedilo sa izjavom ministra Dačića da su ekstremisti imali pripremljene eksplozive koje bi upotrebili u slučaju održavanja Parade ponosa, što je nametnulo pitanje: da li izostajanje od preventivnog upada i zaplene takvog „materijala“ svedoči o veličini demokratskih i ustavnih prava ljudi u Srbiji bez komunista? I još dalje od toga: kako bi na osnovu takvog prilaza trebalo gledati na postupke raznih država, od Rusije do Amerike, koje unapred sprečavaju nasilje upadajući u sumnjiva makar i mala skladišta, demontiraju eksplozive i ne čekaju da se nedelo desi? Pogotovo što se dosad javnosti činilo, a objavljivanjem ekstremističkih planova i potvrdilo, da domaće „službe“ nisu ništa lošije od ruskih ili američkih koje sve vide, čuju i sve znaju, pitanje je samo da li hoće da deluju?

Dokazi za to su ne samo ono čuveno kad neko nastrada ili se nešto strašno desi „da su počinioci poznati policiji“, već i da su prestupnici, okupljeni u organizacijama Obraz ili Dveri što su se same oglasile, neometano na delu. Između prošlogodišnjih demonstracija i 2. oktobra ove godine ne samo da nisu pokažnjavani već su sadašnjom zabranom Parade ponosa ohrabreni (mada jeste impresivna njihova spremnost i nadasve hrabrost da nasrnu na homoseksualnu zajednicu!). Može se reći i da su dobili svojevrsne saveznike ili im se bar broj povećao među zvaničnicima koji računaju baš na izborne glasove takvih hrabrih branilaca obraza srpskog. Razmere razornog plana demonstracija svedoče i o sigurnom i redovnom izvoru finansiranja, što nije nevažno ni u izbornim trkama, pa nije čudno da su praktično dobili zvaničnu podršku za svoju ekstremnu ideologiju. Ili su bar to tako shvatili pošto su dobrovoljno otkazali nezabranjeni koncert navijača na Marakani pod nazivom „Za naše Kosovo i Metohiju“ iako nije jasno kako se to uklapa u događaje oko Parade ponosa, ili možda jeste?

Izgleda da je ministar Dačić u pravu kad Paradu ponosa oslikava kao tek povod, ali i kao metaforu za sve izlive nezadovoljstva: „situacijom“ na severu Kosova, Sandžaku, Vojvodini, siromaštvom, čak i događajima u Temerinu gde ne žive samo nasilni Srbi, već i Mađari što verno slede predizborni (?) koncept sve češćim povratkom na duh „nebeske nacije“, pa se nerado i teško na to da udariti.

Ipak, od zabrana ima i nečeg dobrog: podstrek kršenju Ustava, uključujući na primer i preambulu, pa je možda baš to ta veza između koncerta na Marakani i Parade ponosa?