Ceca u bazenu i „diplomatiji“

Dobra okolnost za Srbiju je i što prilikom tog objašnjenja Moskva nije pominjala tadašnji sastanak NATO generala u Beogradu ili hapšenje Mladića, pošto on stvarno nije ni tražio azil u Rusiji. Ostaje zato samo pretpostavka da bi možda neko od „albanskih separatista“ (termin V. Jeremića) mogao da pređe sve prepreke Dačićeve antiterorističke bezbednosti (uključujući i niški Centar za borbu protiv elementarnih nepogoda) i zapreti ruskim diplomatama što nisu u Savetu bezbednosti priznali Kosovo.

Druga dobra vest je opet o Rusiji, jer je zbog neodmerenih izjava lidera Liberalno-demokratske partije (LDP) ruskom ambasadoru potvrđeno da zvanični Beograd osuđuje neprikladni jezik Čedomira Jovanovića zbog čega je Moskva morala da pošalje protestnu notu Vuku Jeremiću. Dodatno, veseliju notu ovoj ruskoj dao je sam šef diplomatije Srbije objašnjavajući lideru LDP kako se diplomatski – ne govori. Saznalo se tako da Vuku Jeremiću diplomatski govor nije nepoznat, iako ga sam nerado koristi. Štaviše, izjave koje je davao, daje i davaće o EU i Kosovu i Srbiji, gotovo su u potpunosti van tog jezičkog okvira, što stvara nedoumice – da li Vuk Jeremić tako govori slučajno, onako sam za sebe, da li namerno u dogovoru s nekim važnim ili su to prirodni izlivi savršene samouverenosti?

Ma o čemu bila reč, može se steći utisak da V. Jeremić svojim nediplomatskim izjavama podstiče one iritirajuće iz raznih evropskih političkih krugova o tome da se ne može u EU bez priznavanja Kosova. Ovih dana ih je bilo više, pa su štetu na račun Srbije pokušali da ublaže ne samo ambasadori (nemački, na primer) i evropska dama bez dlake na jeziku Doris Pak izjavljujući da su „moguća i druga rešenja od priznanja, jer ni pet sadašnjih članica EU ne priznaje Kosovo“, nego i ministar Božidar Đelić i premijer Cvetković. Po stoti put su ponovili da niko ne traži priznanje kosovske nezavisnosti da bi se dobila kandidatura za EU. Pogotovo što se kandidat može biti i više decenija, pa je sada za građane Srbije važnije da se nekako sredi, ako može, pravosuđe ministarke Malović koje odmaže putu u EU, ako se već ne može tako lako odreći korupcije i života u velikom stilu kakav odgovara političkoj eliti i posebno diplomatama, makar i srpskim.

U arsenal nediplomatske diplomatije Srbije spada i nedavna pouka od spoljnopolitičkih eksperata Ministarstva da je neprihvatljivo da neki strani državnik dođe u zvaničnu posetu, pa se sastane s opozicionim liderima (povod je valjda bio Amerikanac Gordon i još neki drugi). Strani zvanični gosti u demokratskim zemljama razgovaraju s parlamentarnim opozicionim strankama gotovo po pravilu. Upečatljiv primer je da je Toni Bler, „blizanac“ Džordža Buša Mlađeg, razgovarao s američkim demokratama koji su bili u opoziciji. I kad se sve to ima u vidu onda zaista zanimljivo, ako ne i uveseljavajuće, deluje poruka u TV intervjuu bivšeg ambasadora Srbije u Nemačkoj Ognjena Pribićevića povodom kosovskog pitanja i EU. Objasnio je da se sve to rešava odmerenim, mudrim potezima, pregovorima. Svim onim što se inače u domaćoj diplomatiji na vrhu ne upotrebljava.

Mada, mora se i to priznati, da postoji nešto u mnoštvu izjava na šta je ministar spoljni s pravom upozorio, iako je izgledalo provokativno. Rekao je da bi priznanje Kosova ohrabrilo druge za nezavisnošću, pa se onda računalo da se to odnosi na Sandžak ili Vojvodinu. Koliko juče saznalo se da bi to mogla da bude Republika Srpska, iako nije baš u Srbiji, ali je Jeremiću stvarno bliska. Predsednik Dodik ne krije da je za maksimalnu nezavisnost od BiH – „sve do potpune samostalnosti u okviru BiH“. Ovim kao da se konačno saznalo šta bi mogla da bude nekadašnja formula za Kosovo dr Vojislava Koštunice: „više od autonomije, manje od nezavisnosti“.

Zbog svega toga je stvarno olakšanje da se zna da Ceca može u bazen, da je ruski ambasador zaštićen i da Srbija nikad neće priznati Kosovo.