Cenzure deci!

Dakle, trivijalnost i prozaika koja se odvija svakog vikenda po srbijanskim noćnim klubovima i kućnim žurkama od Subotice do Vranja. Ili do Prizrena, za ove što žive od preambule. Međutim, reakcija najtiražnijih tabloidnih medija na ovaj događaj bila je u rangu od zluradosti do aplauza – naslovi za vest o toj cenzuri u dva dnevna lista ovog tipa glasili su, citat: „Stop pornografiji“ i „Konačno zabrana“. A zatim su oni sami nastavili da jašu sa svojim sadržajima poput, opet citat: „Seksi mama: Supruga poznatog tenisera na plaži pokazala obline“, „Tange, bikini, guze: Održan sajam fitnesa u Nemačkoj“ ili „Krzno na golo telo: Nataša Bekvalac nikada nije bila ovako seksi“ i tome slično. Jer, hej, koga briga za doslednost ili stvarnu cenzuru koja nas od straga hvata za zadnjicu, vidi Bekvalčevu i njenu pozadinu u krznu. Dok ova zabrana jeste nešto što bi trebalo da zabrine.

Posebno problematično, opasno i sumasišavše je obrazloženje ove odluke od strane spomenutog regulatornog tela. „Parovima“ se jednodnevno (pre)puštanje zabranjuje zbog „emitovanja sadržaja koji mogu teško da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika“, „ugrožavanja maloletnika“ i „elemenata pornografije“. Što implicira jedino to da ekipa iz REM-a pornografiju u životu nije videla. Kao i da njihovo delovanje počiva na pseudonaučnim i davno odbačenim tvrdnjama o nekakvom nadnaravnom uticaju medija i medijske golotinje na telo i psihu omladine. Dođavola, „fizički razvoj maloletnika“? Izrašće im rep, kao od kafe? Dlake po dlanovima zbog masturbacije možda? Zatim, uz ovu cenzuru u trajanju od jednog kruga planete oko Sunca, obavešteni smo i o čak 14 podnetih prekršajnih prijava protiv televizije koja taj rijaliti emituje, što se može preliti u drakonizam od 14 miliona dinara novčane kazne. Ili oko 116.000 evra po srednjem kursu. Svaka analogija sa kaznama Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine i o „vraćanju u devedesete“ ovde – i samo ovde – je dobrodošla. Tada su razlozi za cenzuru i lupanje po džepu medija bili „širenje straha, panike i defetizma“ i slično izdajništvo prema državi, a sada je isti taj abortus mišljenja uvijen u pararoditeljsku brigu države za fizički i mentalni razvoj „naše dece“. Ugrožavanje države i njene borbene gotovosti i ugrožavanje razvoja dece (koja su, kažu, budućnost države) se svode na isto, zar ne?

Ako nas je ova analogija pravoverno uzvrpoljila u stolici, razmislimo dvaput. Naravno, jedno su bili „defetistički“ kritički tekstovi prema vlasti Slobodana Miloševića, a drugo su „moralno ugrožavajuće“ silikonske sise i guzice devojaka nazvanih starletama. Jedno je „Naša borba“, a drugo je rijaliti borba za 15 minuta vorholovske slave. Ali nije reč o sadržaju, već o odnosu nekakve vlasti – a onda i javnosti – prema tom medijskom sadržaju. I „Parovi“ se na sva (ironično, medijska) zvona doživljavaju kao pretnja po određeni moralni poredak, odnosno kao subverzivni TV program. Iz tih razloga, mnogi i konzervativno i liberalno orijentisani javni radnici zagovaraju potpunu zabranu dotičnog. S jedne strane, golotinja i opscenost jesu politički subverzivni od kada je kontrolne izmišljotine nazvane građanskim moralom. Dakle, negde od 18. veka, otprilike. Na drugoj strani, famozni „Parovi“ ipak ne mogu da se pohvale istinskom subverzivnošću, provokativnošću i progresivnošću ovog tipa. Štaviše, pre će biti da oni dodatno cementiraju patrijarhalne rodne uloge i društvene odnose u nekakvoj opštoj pesmi, polnoj dinamici i zajebanciji. Drugim rečima, u pitanju je laka zabava sa odavno viđenom i nimalo provokativnom oskudicom odeće i morala. I koja može da bude samo posledica ili simptom, a ne uzrok stanja svesti i ponašanja nacije za koju su zabrinuti državni cenzori. Zbog toga je i problem u javnosti i javnoj vlasti koji na takve bolno benigne sadržaje reaguju podvriskujući kao da im je nesveta krava stala na prste.

Blud i nemoral su omiljeni izgovori za cenzuru od kada je Sokrata na smrt osudilo za izmišljanje novih bogova i kvarenje omladine. A još nas je Platon – iako i sam besramno sklon cenzuri – mudro obavestio o tome da su stvarni razlozi bili političke, a ne etičke prirode. Argumentacija REM-ovaca u vezi sa „Parovima“ sa sobom nosi dve skrivene pretpostavke ili opasne premise. Prvo, (pogrešnu) veru u to da medijski sadržaji mogu dramatično uticati na psihofizički razvoj individue. To jest, da mediji nekoga ili nešto „ugrožavaju“. I, drugo, (opasnu) ideju da su mladi ljudi bezumna i povodljiva bića beskrajno sklona (pre)oblikovanju ponašanja i svesti. Ili da su poput šimpanzi koje neuko imitiraju šta god mi, zreliji i navodno razvijeniji uradimo, bilo to gađanje fekalijama ili mlataranje nabreklim guzicama. Opasnu, jer tada ove majmunčiće nećemo puštati da same slobodno lutaju divljinom društvenog sveta koji nazivamo životom, već ćemo ih zatvarati u kaveze. Drugim rečima, vlast koja duboko veruje u ove dve nenaučne zlomisli je vlast koja će (zlo)upotrebljavati medije u svoju korist i/ili pokušavati da upravlja svojim naraštajima kao da su od plastelina. I, da, nasukaće se gromoglasno jer su u pitanju greške u mislećim koracima i u startu pogrešne premise, ali zato uz poveću kolateralnu štetu usput. I zato javnost ne sme da pristane na takvu žvaku, koliko god delovala slatko i zavodljivo.

Naime, našu slobodu govora i izražavanja štitimo mi sami. Ne čine to ni novinari, ni zakoni, ni zavisne ili nezavisne državne agencije. Već mi, našom sopstvenom sklonošću da saslušamo i prihvatimo nešto što nam se ne dopada. A ona se pre svega meri našim prihvatanjem sadržaja koje i sami smatramo politički i moralno opasnim, neukusnim, neprikladnim ili opscenim. Lako je prihvatiti gole grudi i bujne zadnjice ako se nalaze na obrazovnom programu posvećenom ritualima plemena lovaca-sakupljača u Africi. Ali šta je sa golim grudima i ritualnim mešanjem zadnjice izvesne Mace Diskrecije iz našeg sopstvenog plemena? I njenom željom da iskoristi svoje zamašne atribute za slavu i/ili novac? Što, u našim banalno netelevizičnim životima činimo svi? Jer rijaliti program jeste – „rijaliti“ ili „stvarnost“. Samo pojačana ili montirana do nivoa da bude gledljiva zato što, budimo iskreni, naša je stvarnost obično bolno prozaična. Ali to jeste stvarnost sačinjena i od naših potreba, nagona, strasti i požuda. I nema ama baš ništa loše u tome. I sad, umesto zurenja u ovo neonkom pojačano ogledalo, i konsekventnog češljanja, brijanja i skraćivanja dlaka iz ušiju pre izlaska na ulicu – mi to ogledalo razbijamo. To jest, odbijamo da pogledamo u tu uvećanu stvarnost, podlo se krijući iza psihofizičkog i moralnog – ej, moralnog! – razvoja naše dece. Uzgred, od toliko brige zbog mešanja države u naše vaspitne metode pesnicama i kaiševima, stigli smo do olakog pristajanja na televizijsko vaspitanje po ukusu vlasti. A država koja se poput palanke ili provincije povodi za jednom „samo da se ne vidi“ logikom samo perpetuira tabue i neguje guranje stvarnosti pod cenzorski tepih.

Zbog toga se stanje oko cenzure kvalitetno meri upravo „Parovima“ i našoj kolektivnoj reakciji na takav program, a ne nužno ili jedino političkim emisijama, buntovnim blogovima i razbesnelim tvitovima pod botovskim udarom. Da li je cenzura cenzura samo kad zabranjuje ono što nam se dopada? Pojednostavljeno rečeno, ukoliko od cenzure štitimo one i ono „najgore“ među nama, imamo moralno pravo da pozivamo na slobodu govora i upozoravamo na njeno kršenje. A malo ko je ustao u principijelnu odbranu nesrećnih „Parova“ ili kritikovao to uskraćivanje slobode da voajerski gledamo ili daljinski prebacujemo. Dakle, da slobodno (ne) uživamo u medijskom koktelu sačinjenom tuđih intriga, zavisti, ljubomora i nagih telesa. Zaista, šta je sledeće ako nam taj primordijalni instinkt koji nas čini ljudskim bićima uskraćuju i odlučuju o njemu u naše ime? Pardon, u ime naše dece. I da li je još nešto potrebno? Drugim rečima, ukoliko i sami vrištimo „Naopako, dojka! Ručni rad pod jorganom! Zabranjuj!“, naš fizički, mentalni i moralno-politički razvoj je odavno u problemu. Jer kičma se ne suši od masturbacije, već povija od preterane društvene kontrole.