Čije su Dveri

 Mora da se zapitao – kuda to ide ovaj svet. Nazivati neistomišljenike i političke protivnike izdajnicima to je nekada bilo neotuđivo pravo SPS-a, a sada izdajnikom nazivaju njega, Dačića, osnivača nove religije. Došla su, izgleda, poslednja vremena.

Uvreda nije lako pala ni ostatku SPS-a, a naročiti Branku Ružiću, koji je kao osnivača i pokrovitelja Dveri označio Demokratsku stranku. Meni je to, pravo da vam kažem, bilo novo čuti jer sam mislio da su Dveri samosvojna NVO (jesi li prerasli u stranku?) koja održava tesne veze sa Demokratskoj stranci nesklonom Demokratskom strankom Srbije. Ali čudni su putevi gospodnji. Ovde, u Srbiji, svi su u sve umešani. Zato bezoblična smesa u kojoj živimo i jeste tako odvratna. Problem je, dame i gospodo, što je srpskim parlamentarnim strankama srpski parlament nekako tesan, pa stoga ne propuštaju nijednu priliku da nešto ušičare ispod žita, u sivoj zoni, to jest, u političkom podzemlju. Iako je malo ko od naših (i wonna be) državnika pročitao Makijavelija, svi do jednog su makijavelisti. Znate ono, cilj opravdava sredstvo. I pročaja.

Rekao bih da je tesna saradnja parlamentarnih stranaka i vanparlamentarnih političkih grupa jedan od osnovnih uzroka manjkavosti naše demokratije. Parlamentarne stranke sklone vanparlamentarnim putevima žive u vekovnoj iluziji da se vanparlamentarni mudžahedini mogu korisno upotrebiti, pa posle – kada obave posao – odgurnuti u ropotarnicu istorije. To, međutim, tako ne funkcioniše. To vam je kao sa Aladinom i čarobnom lampom. Lako je protrljati lampu i pustiti duha, ali nevolje nastaju kada ti duh dosadi, pa naumiš da ga vratiš u lampu. Duh neće, pa neće, a ti si nemoćan, jer duha ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep jer je bestelesan. Tako su svojevremeno naši Aladini došli na ideju da trljanjem najvijačke čarobne lampe mogu da oslobode vrlo upotrebljive duhove, ali – jednom oslobođeni – navijački duhovi više nisu hteli natrag u lampu. Ti duhovi (za sada) skidaju kapitenske trake nepoćudnim fudbalerima, ali jednoga dana im može pasti na um da nekog državnog dilbera skinu sa prestola. Pa zar onomad, na onoj kukavnoj Paradi ponosa, umalo nisu izveli uspešan državni udar. Dačić je, recimo, nekada bio uzor-patriota i nesporni autoritet za Dverjane, pa gle šta ga je pre neki dan snašlo. Kako ono kaže narod: Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se olupaju. Ima i jedna bolja: Ko s đavolom ore, dupetom drlja.